Од станице тропска башта

Главну железничку станицу у Београду и највећу луку возова у Мадриду наизглед ништа не везује. Али, то је само наизглед. Многе тајне везе су ту скривене, само се тражи упорно око да их открије.

Када путник из Србије стигне преко седам гора и граница до мадридске железничке станице, и не слути да би могао да стигне у будућност станице из које је кренуо. Али, прво о једној вези из прошлости која је основа за скок у могуће. Београдска станица је старија само седам година од мадридске. Ово монументално дело архитекте Драгутина Милутиновића завршено је 1885. године. Стилска мода времена одредила је и неке сличности у изгледу, што лако може да се упореди на фотографијама.

Планови о изградњи нове железничке станице Прокоп отварају питање употребе постојеће зграде на почетку Немањине улице. Чему она може да служи кад се из ње иселе возови? Без обзира на то да ли то био хотел, музеј или станица метроа, што је и реално решење, искуство преуређења станице у главном граду Шпаније могло би да очара овдашње рестаураторе.

Железничка станица Атоћа је подигнута по нацртима шпанског архитекте – Мартина Алберта Паласија Елисагнеа. Утицај његовог ментора Густава Ајфела, творца Ајфелове куле у Паризу, очигледан је у израженој гвозденој конструкцији прочеља и крова. Осим што су гвоздени стубови стилизовани оновременом кованом чипком па делују лако и елегантно, још су оставили и простор за широке стаклене панеле. Када је саграђена, 1892. године, железничка станица Атоћа била је модерна лука парних возова чији су перони били покривени, али и обасути светлом. И управо ће јој то заштићено светло донети нови живот тачно 100 година касније.

У години када је Мадрид постао културна престоница Европе, архитекта Рафаел Монео предузео је подухват преуређења Атоће. Станица је морала да остане жива раскрсница шпанске железничке мреже и мадридског метроа. Зато је идеја о лепом уграђена у захтеве функционалног.

Монео је изместио станичне пероне. Направљен је анекс за прихват возова тако да је стара станица остала слободна да се у њој направи стаклена башта или најлепша чекаоница на свету која би могла да постане и најраскошнији хотелски лоби или пропилеј музеја.

На 4.000 квадратних метара засађене су тропске биљке а између њих су уређене стазе и клупе. Скоро до саме куполе диже се палмино дрво, уочљиви су огромни листови банане у шуми екваторског растиња. Путник има утисак као да је из воза ушао у бајку. Том утиску бајковитости све је подређено, од скулптура змајева које дочекују путнике па до минијатурног полицијског кабриолета на батерије. (Тај двосед с уредним полицијским ознакама симпатичан је као да је дечји.)

У ресторану на тераси с погледом на овај тропски рај прија оруха секо с ледом (сува лоза) уз коју се грицкају семенке, бадеми и кикирики.

Ако би се и у Београду подигла ковано-стаклена конструкција над садашњим перонима, онда би у нашем ресторану с погледом на башту, која ће израсти на месту где су сада шине, сасвим пријала хладна дуњевача са сувим шљивама и сомборским сиром. Па да видимо где је веће уживање!?

Тачка ослонца тог шпанског пројекта ревитализације старог железничког здања, који би могао да постане и пројекат београдског метро-железничког чвора, јесте добробит обичног човека, његовог величанства путника „Б” класе. Тај путник има право да тражи од градских архитеката да станице не буду проточна црева него места на којима се ужива.