Нема аплауза Москве

ЕВРОАЗИЈА
Усред жамора одобравања, у реакцијама света на хапшење Караџића најгласније је ћутање Москве. Можда није велико одступање од истине, ако се баш тако опише став Лаврова да је хапшење „унутрашња ствар” Србије.

Али, тобожња равнодушност Руса, у односу на случај, привид је и то ће се вероватно показати у наставку, манифестацијама за које ће бити тешко тврдити да су службене. На пример, активношћу централно инспирисане националистичке омладине. Такве групе су већ истуране „на положај” пред амбасадама, с порукама Британији и Естонији, (својевремено, поводом Литвињенка и „војника од бронзе”). А и оценама „политички ненадлежних” – рецимо, Гускове из института РАН (већ јуче у „Расијској газети”) да је Србијом завладао кабинет, који демонстрира „јавно антинационалну политику”. И да ће, после Караџића, изручити и Косово.

Деликатност „случаја Караџић” јесте у томе што у српској „унутрашњој ствари” Москва има своју страну, симболизовану „недоступношћу” личности с хашке потернице властима Београда. Дакле, одсуством службене воље да се тражени испоруче Хагу. „Руски скакач” препознаван је маневрима на табли. Једанпут, изјавом да сарадња с трибуналом „није (наш) приоритет”. Други пут, да је удовољење Србије европском инсистирању тек „девета рупа на свирали”. Трећи пут, пропагандистичким русифицирањем српске јавности до степена граничне, параноидне нетрпељивости у односу на сваку идеју припадности земље Европи и Западу.

После хапшења Караџића, над његовом преображеном појавом су бројни психолози. Једно од њихових питања је – како је јунак приче, толико дуго, тако успешно живео један сасвим други живот? По једном од одговора, успео је да снагом воље одгурне у својој свести у страну период у којем се догађало све то због чега је судски тражен. Уз начело да сарадња с трибуналом „није приоритет”, или да је последња рупа на српској свирали, са Србијом се после њеног неславно разводњеног „октобра 2000.” догодило нешто сасвим слично. Враћена је делом своје свакодневице у оквире токова деведесетих.

Биолошки исцрпљено друштво. Конфузија масовне неизвесности грађана. Сто хиљада само наркомана. Небројени промашени животи и целе изгубљене генерације – а у политици добошање на проваљеним бубњевима. Велика начела и свеци прошлости.

Распеће, на које је такву Србију подигла њена подељена елита, није могло промаћи пажњи Москве. И Кремљ и шаролики српски табор националиста обострано деле уверење да су њихове државе, Југославија којом је у визији Милошевића требало да доминира Србија и Совјетски Савез, као проширена држава Русије, неоправдано жртве експанзионистички настројеног Запада. И једни и други су избегли суочавање са правим узроцима слома њихових државних интеграција. (У српском случају, Милошевићевим непристајањем на демократско уређење и добровољност у везама југословенских федералних субјеката.) А, такође, обе стране су склоне да у постхладноратовском обрту виде прст „завере Запада” уместо коби својих нереформисаних друштава (без законитости, без одговорности за одлуке, без заштите интегритета личности, слобода грађана и права мањинских народа).

Сада, поштојеједанодтраженихту, Кремљ, чини се, страхуједаснаге, узкојесеподразумеваодепозитрускеполитичкеподршке, престајудадоминирајусценом. Има их којима се чини даМосквасновомвладомуНемањинојможда губисавезникауотпоруновомпоретку. СевентуалноминкорпорацијомСрбијеуЕУ, Русијанема улогуважногпосредниказаБалкан, последњукоја јој је нудила да развије заставу.