Мудре и спретне владарке

Веома је ретко да научно дело буде писано тако да се може читати као најузбудљивија белетристика, а то је управо случај са делом „Књигољубиве жене српског средњег века” Светлане Томин, професорке Средњовековне књижевности на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. У издању „Академске књиге” из Новог Сада, дело др Светлане Томин састоји се, како објашњава ауторка, од седам радова који су посвећени женама у српској средњовековној култури.

– Када погледамо средњовековне жене, владарке, списатељице, ктиторке и уопште жене које су „искорачиле на јавну сцену” јасно је да је реч о припадницама највиших друштвених кругова – царицама, краљицама, деспотицама, кнегињама. Само су оне имале прилику да се образују, путују и да се друже са ученим црквеним људима. Само су њима биле доступне књиге! Управо због тога ми се ова тема чини нарочито интересантна, али и актуелна – подсећањем на активности значајних жена из наше прошлости пружа се аргуменат у прилог тези да су оне у свим историјским раздобљима давале значајне резултате, кад год су за то имале услова, каже за „Политику” др Светлана Томин.

Живот жена у том добу није био баш лак: колико су, и када њихови мудрост и знање долазили до изражаја?

Чини ми се да се може говорити о специфичним, помирљивим стратегијама које су поједине жене спроводиле у прошлости. Имам у виду дипломатске мисије које су предузимале кнегиња Милица и њена кћер Јелена Балшић, како би заштитиле своје синове. У априлу 1398. године кнегиња Милица (тада већ монахиња Јевгенија) пошла је код султана Бајазита да оправда свог сина Стефана Лазаревића, осумњиченог за неверство. Забележено је да јој је у томе помагала монахиња Јефимија. Тек након њене посете, у јесен исте године, Бајазиту одлази и сам Стефан. О озбиљности и деликатности овог подухвата сведоче писма Дубровчана, у којима изражавају радост због срећног повратка од султана, најпре Миличиног, потом Стефановог.

Миличина кћер Јелена Балшић, такође је пружила пример пожртвовања и мајчинске бриге. Она је отишла у Венецију на преговоре, уместо свог сина Балше, плашећи се за његов живот. И њена и Балшина глава биле су претходно уцењене, због устанка који су против Венеције подигли у Зети. Храбро је иступила пред дужда и изјавила да је за све крива искључиво она, а не њен син! Након преговора, склопила је мир сa Венецијом 1409. године. Нека буде поменута још једна Миличина кћер – Мара, која је помирила свог сина Ђурђа Бранковића са деспотом Стефаном Лазаревићем.

У народу и у неким писаним текстовима ипак се жене чешће спомињу као „виновнице зла и пропасти”. Према којим је женама тиме учињена неправда?

Занимљив је пример деспотице Јерине и царице Маре Бранковић. У средњовековним књижевним текстовима оне су приказане позитивно. Јерина је названа „благочастива света Ирина”, а Мара је величана због помоћи коју је пружала светогорским манастирима, које је не само заступала пред Турцима, него и даривала. Веома је била цењена и Марина жртва – њена удаја за султана Мурата II била је, у ствари, залог опстанка државе њеног оца Ђурђа, односно доказ његове лојалности.

У народним песмама, међутим, ликови Јерине и Маре су демонизовани, приписују им се најгора злодела. Просто је запрепашћујућа трансформација Мариног лика од одане кћери, која је жртвована за спас домовине, до зле сестре која ослепљује своју браћу. Не треба посебно подсећати на Јеринину негативну улогу у злогласном градозиданију и обавезан додатак „проклета” уз њено име.

Разлика између њихове историјске и поетске слике у науци је тумачена различито. Љиљана Пешикан Љуштановић, која предаје Народну књижевност на новосадском Филозофском факултету, бавила се овим питањем и сматра да су оне у свести народног певача проклете јер су изашле из женског домена (бављење кућом) у домен јавног, како га поима патријархална заједница. Зато су оцрњене толико. Мара је учествовала у дипломатским преговорима, њој су на двор ишли посланици пре него што се сретну са султаном, имала је своју канцеларију, издавала је повеље и писма. Не треба занемарити ни њене поседе, које је завештала светогорским манастирима. Обе ове жене, значи, водиле су политику и имале су економску моћ. То им се не опрашта.

Које су најзначајније жене српског средњег века? Чиме су се одликовале, која су њихова најважнија дела?

Од владарки поменула бих Јелену Анжујску, царицу Јелену, кнегињу Милицу и Јелену Балшић. За Јелену Анжујску забележено је да је на свом двору имала школу за девојке, које је не само учила, него им обезбеђивала и мираз, како би могле да се удају, затим је на њихово место узимала друге. Подизала је манастире, од којих је најпознатији Градац, њена задужбина. Писма која је слала духовним оцима помиње писац њеног „Житија”, архиепископ Данило II. Она се, на жалост, нису сачувала, али је зато сачувана преписка једне друге Јелене, Јелене Балшић, која се дописивала са својим духовником Никоном Јерусалимцем. Њихова преписка, као и текстови које је Никон саставио за Јелену, сведоче о широком спектру тема које су је занимале. Сам „Горички зборник”, који је Никон сачинио за Јелену 1442. године, у ствари, представља врсту мале средњовековне енциклопедије и у њему су, поред њихових писама, заступљени списи из географије, геометрије, космографије, затим житија, монашка правила и путопис.

Још једна Јелена, жена цара Душана, заслужује да буде поменута. Заузимала је видно место на двору и учествовала је у заседању државних сабора. Забележен је њен говор на седници ратног савета у Приштини 1342. године. Јелена је описана као образована и интелигентна жена живог политичког темперамента. Владала је као удовица у Серској области, заузимала се за измирење српске цркве и цариградске патријаршије, због чега је код ње на преговоре ишао патријарх Калист. По Јелениној жељи старац Јоаникије превео је „Тумачење светог Јеванђеља” са грчког и у запису нагласио њену велику књигољубивост. Познато је да је наручивала и друге рукописе.

 Коју бисте српску владарку истакли као изузетну, образовану и пожртвовану?

Истакла бих кнегињу Милицу, која је преузела руковођење земљом у изузетно тешком времену, након Косовске битке. Она је примила вазалне односе са Турцима, дала своју кћер Оливеру султану Бајазиту за жену. Кнегиња Милица (тада монахиња Јевгенија), опет са монахињом Јефимијом, затражила је од султана Бајазита мошти свете Петке и пренела их у Србију. Не треба подсећати колико је опустошеној земљи тада значило присуство моштију ове светитељке. Милица је подигла своју задужбину, манастир Љубостињу, посебно бринула о Дечанима, издавала повеље. Писац Константин Филозоф нагласио је да је Милица знала светске ствари у којима је тешко снаћи се, као и да је била мудра као Одисеј. За Јефимију је рекао да је у многим речима и стварима најмудрија. То су највеће похвале које су жене у српском средњем веку добиле.