Отрежњујући мамурлук у Даунинг стриту

Борис Џонсон познат је по томе да зна да „лети уз ветар”, али не би било изненађење за многе ни ако „одлети” с британског политичког неба. Британска јавност цени да ће, ако не извуче још неки „кец из рукава”, бити тешко да опстане где јесте.

Истина је да се гомила број писама чланова парламента потребних за изгласавање неповерења премијеру, али је истина и да неповерење треба да буде изгласано. Међутим, без обзира на исход евентуалног гласања о поверењу, о којем се ових дана много прича у Лондону, суштина лежи на другом месту. Не у парламенту и његовој конзервативној странци, већ на улици. Међу Британцима, који једино нису сложни у ставу да ли су ароганција, глупост – или обоје – трајно поткопали не само премијера, већ и целу државну машинерију. Дакле, није овде само реч о политичком животу или смрти актуелног премијера, већ о репутацији британског система. Бес који грађани осећају, не толико због тога што су у јеку пандемије у његовој резиденцији више пута одржане журке, већ колико због тога што их је о томе упорно лагао, а систем је то подржавао, неће ишчилети, какав год да буде исход гласања о неповерењу. Ако до њега дође.

Због такве атмосфере, ако влада стекне репутацију да лаже сопствени народ, могла би се променити перцепција и изван острвских граница. Дипломате стрепе од тога да ли власт мисли и на ове последице, које сежу много даље од расправе о томе да ли се партијало у Даунинг стриту.

Штавише, и народ се пита да ли њихов вољени вођа и уопште апаратура из „броја десет” која стоји иза једног премијера, разумеју о чему је овде реч, зашто су људи љути. Џонсонови сарадници разним потезима покушавају да осујете удар – ублажавањем мера локдауна, јавним извињењем због спорних журки, покуњеним ставом пред краљицом, најавом укидања претплате за Би-Би-Си (која је обрадовала шачицу грађана)... Све док се људи сећају како су њихови најмилији умирали сами од ковида 19, а они нису смели да их посете, а Борис Џонсон и његови сарадници испијали су вино и боцкали сир, он неће имати њихово поверење. Док премијер смишља нове изговоре и извињења, Британци плачу над потресним сведочењима оних који описују како су њихови родитељи, рођаци, деца, 2021. године, у време локдауна, у смрт одлазили сами, јер због мера донесених у влади њихова породица није могла да буде с њима. Негде у то време, у башти Даунинг стрита забављали су се припити службеници, заједно са Џонсоном.

Он јесте успевао да се измигољи из канџи разних изазивача, али до сада није имао прилику да преко пута себе има смрт. С тим у вези, а на рачун оне запитаности грађана о томе да ли Џонсон уопште разуме о чему је овде реч, један конзервативац је рекао да би премијер дао оставку да је заиста свестан патњи које су прошли Британци под изузетно ригорозним мерама. Нису се, дакле, само грађани и лабуристи острвили на актуелног шефа, већ и бројне унутарпартијске фракције, које имају лични интерес да искористе прилику како би направиле измене позиција на конзервативној шаховској табли, а поред тога, схватају и да је премијеров „однос са истином” заразио остатак система. Многи од њих су још кад је Џонсон наследио Терезу Меј, која је иначе преживела гласање о неповерењу, тврдили да ће брзо доћи дан, неизбежан, када ће његов однос према истини довести у незгодан положај друге званичнике.

Управо је убеђење да премијер није искрен с јавношћу нешто о шта се одбијају сви његови покушаји да изглади ствар. Кад је покушао да објасни једно од окупљања у кабинету, рекавши да је то био радни састанак, исмејан је фотографијом која је кружила друштвеним мрежама, на којој је изнад полица у супермаркету претрпаних флашама вина написано – „канцеларијски материјал”. Кад је стао испред Елизабете Друге да затражи опроштај (у априлу су одржане две забаве, уочи сахране њеног супруга принца Филипа), покопан је фотографијом краљице која на дан сахране седи сама на клупи у цркви, далеко од своје породице. Ова дирљива сцена постала је симбол бесрамног понашања владе.

Кад год британски премијер отвори уста да нешто каже, друга страна извуче из шешира још један доказ његове недоследности. У међувремену Џонсон чини све да не нестане. Активни су и они који не желе да се то деси, барем не још, надајући се да ће његови актуелни проблеми подстаћи „ресетовање” у кабинету. Министарка спољних послова Лиз Трас подржала је шефа рекавши да он свој посао фантастично ради. Неверни чланови, пак, вуку канап на своју страну (прелазак конзервативног посланика код лабуриста својеврсни је скандал), али и Даунинг стрит има механизме да искључи „страначке невернике”. Али чак и они који су за то да Џонсон остане, постају несигурни слушајући људе који се добро сећају чега су се све одрицали током дугих и строгих карантинских мера. Схватају да су сувише бесни да би му опростили. Не само њему – већ систему.