Домети школске славе на даљину

Безмало два века Свети Сава је школска слава, дан када су ђаци и наставници свечари и домаћини окупљени под школским кровом на прослави која почиње ломљењем славског колача и хорским певањем Светосавске химне, а приредбе су испуњене драмским приказима, рецитаторским изведбама, изложбама ђачких радова и беседама о животу и делу првог српског архиепископа, просветитеља, творца законодавства, зачетника српске средњовековне књижевности и заштитника образовних установа. Од традиције се не одступа и у ово школско доба омеђено мерама заштите од ширења заразне болести ковид 19. Свети Сава се обележава у свим кућама знања, без масовнијег окупљања званица у свечаним салама, уз слушање снимка Химне светитељу Сави, ломљење славског колача у најужем кругу просветних радника, али и свечаним академијама достојним Савиндана и доступним широкој публици – онлајн.

Угледан пример школске славе на даљину, подвиг ђака и професора Гимназије „Бора Станковић” у Нишу, јуче је окупио више од стотину гостију и учесника из више градова на истој веб-адреси. Уочи празника, који као и све школе, обележавају данас, уприличили су несвакидашњу Светосавску академију посвећену Његошу, под називом „Не обнављамо ми капелицу, него она нас”.

– Свети Сава збирно је име за наш народ. На светосављу се темељи високо место које имамо у трезорима светске и хришћанске уметности, културе и цивилизације. Савиндан је 1823. године озваничен као школска слава. Када су у то доба неки грчки трговци казали да не знају ко је Свети Сава, кнез Милош Обреновић их је упитао „Зашто ви њега једнога да не знате кад ми знамо онолике ваше”, мислећи на грчке филозофе. Од 1840. године обичај је у Србији да се на Савиндан приређују школске свечаности и да се том приликом присутнима беседи о Светом Сави. Он је опраштајући се од земаљског живота у Великом Трнову рекао: „Хвала ти, Боже, за сва добра која си ми дао. Сва добра која примих од тебе ја дадох другима”, а један од тих великих других је Петар Други Петровић Његош. У духу педесетогодишњице од рушења његове капеле на Ловћену, данас на прослави Савиндана, светосавски додајемо духовни каменчић обнови Његошеве капелице, показујемо да Његош није „сирак тужни без ниђе никога”, испуњавамо потомачку обавезу и бранимо светиње – разјаснио је Ненад Стефановић, директор нишке Гимназије „Бора Станковић”.

Подсетио је да су о Његошу као горостасу српске културе говорили великани попут Иве Андрића, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Николе Тесле, Михајла Пупина, Николаја Велимировића, Меше Селимовића, Добрице Ћосића, Матије Бећковића... Напомињући да је Његош по свим особеностима најсличнији Светом Сави, увод у необичан програм директор гимназије крунисао је Његошевом поруком „Сјети ме се ђегођ кад ме већ не буде. Нека потомство дозна за намјере наше кад му дјела не могах оставити” и речима блаженопочившег патријарха Иринеја: „Пут којим треба да идемо нема потребе да тражимо, он је зацртан и зове се – светосавски.”

Када је Иво Андрић описао Његоша као заточеника косовске мисли описао је сваког српског песника, указали су гимназијалци најављујући обраћање једног од таквих Његошевих сазаточеника академика Матије Бећковића. Осмехнуо се Бећковић на ђачки закључак да управо он „Његошу жели обретеније у капели и ћера се са несојима ево већ пола века и ћераће се још”.

– Срећна слава! Посебно ме радује што сте програм Светосавске академије посветили обнови Његошеве капеле на Ловћену. Када је капела освећена и подигнута, говор је држао Свети владика Николај Велимировић у присуству његовог величанства краља Александра Карађорђевића и краљице Марије. Прва реч владике била је: „Ваше величанство, на колена.” Краљ је клекнуо, а када је устао, Николај је продужио: „Ево нас на крову наше отаџбине.” Сада ја могу додати ево нас на крову нашега духа. Тај врх је у наше време срушен и није помогло запомагање свих мислећих људи ондашње Југославије који су једним гласом устали да заштите овај најуспелији монументум, гробну цркву која је цео Ловћен претворила у споменик. Њен пројектант је био славни руски архитекта Николај Краснов, који је направио хиљаде скица док је нашао најбоље решење. Аустроугарска је бомбардовала Његошеву гробну цркву у намери да ту подигне споменик Фрањи Јосифу, када се то десило, рекли су да пад Ловћена више радује него пад Москве – приповедао је Бећковић.

Његовим речима Његош је одабрао да векује на Ловћену да би наставио и после смрти борбу коју је водио за живота.

– Рушење капеле на Ловћену је најварварскији чин који се догодио у модерном добу. Направљена је сасвим друга, нецрквена, неправославна грађевина која се зове маузолеј и којој не би било никакве мане да се налази у некој пустињи. Прошло је толико времена и Ловћен није примио ову грађевину. Колико је капела била срасла том планином, толико је маузолеј одударан од ње и Његошевог духа. Дошло је време да се капела обнови, као знак помирења и оздрављења, не да се сруши маузолеј који остаје заувек споменик једном времену, него да се повратимо ми себи. Ловћен је дотле докле се чује његово срце. Радујем се што сте овој теми посветили Светосавску свечаност, а заједно с вама на небу се радују и Његош и Бора Станковић – казао је Бећковић.