Подмукао смеч министра за имиграцију

Вазда сам се гнушао бирократије и њеног дрског и препотентног понашања. Ни у Титово време није се било шалити с њом. А поготово с оном високом, „начелник бирократијом”. Чак и на нивоу ондашње општине могао си лако налетети на таквог бирократу и његову подлу мину. Радила је с њим, боље рећи за добру плату по цели месец лешкарила, цела булумента истим интересима (вредност бода – плата) удружених правника.

Међу њима, руку на срце, беше знатно више (от)правника. Баш као у оном великом филму чешког редитеља Јиржија Менцла „Обично добро контролисани возови”, а кроз чију железничку станицу локални воз залута тек једном месечно. Да би од досаде некако убио време, отправник ове железничке станице је – а шта би друго и радио – ударао печате по голој задњици једне млађане плавуше из његовог села, а на велико запрепашћење њене мајке кад би се вратила кући.

Како изгледа профил бирократског моћника што као неки вешти сурфер – ево, већ данима – јаше по великим таласима аустралијске бирократије, чврсто наканивши се да истраје у намери да што више науди светском прваку у тенису Новаку Ђоковићу? Чак и након очигледне победе Нолетовог аустралијског адвоката у клинчу с аустралијским федералним трибуналом,?! Колико заправо, у томе има истине да (зло)употребљавајући планетарну популарност српског тенисера, настоји да себи подигне „политички рејтинг” с Новакових леђа, а све то уочи предстојећих аустралијских избора? И још нешто: да ли је у све ово што се ових дана догађа око Ђоковића умешан и „Рио Тинто”? А против чијих се радова у Јадру и његовој околини буни српски народ. Компанија „Рио Тинто”, чије се седиште налази баш у Мелбурну.

После свих мука, понижења и малтретирања у црвљивом имигрантском собичку Мелбурна, које је целих пет дана (ис)трпео Новак, те након победничког гола његовог адвоката у продужетку игре – а у неравноправном мечу с аустралијским федералним трибуналом – светски тениски број један могао је и да као на длану види ко су му прави пријатељи с АТП тениских борилишта. Пријатељи, за које је основао и тениску асоцијацију да би се с тенисером Васеком Поспишилом борио за њихова тениска права.

Мислио је, на пример, да му је добар пријатељ Енглез Енди Мари. А с којим се Новак познаје и с којим играше тенис још кад беху голобради дечаци. Након свега, испостави се, да је Мари у овом Ђоковићевом аустралијском случају испао „хипокрит”. Да је Мари заиста Новаков прави пријатељ, не би сад после донесене судске одлуке повољне по Ђоковића трунио како треба „да се испитају све околности пре Ђоковићевог доласка у Аустралију”. Проради, ето, код Марија комонвелтска тениска завист и љубомора. Од ове две јако лоше карактерне црте, нажалост, никако не успева да се отараси ни српски народ. Тог зла није поштеђено ни наше новинарство, где они новинари са стилом писања из „Службеног листа” дају своје оцене о текстовима новинара који одскачу по квалитету својих новинских прилога.

Схватио је Ђоковић и да му се у овој по њега врло замршеној ситуацији аустралијски „enfant terrible” грчког порекла Киријос показао као пријатељ. Премда су све претходне изјаве црномањастог Киријоса о Ђоковићу говориле супротно. И Борис Бекер је показао да му је пријатељ. И Џими Конорс. И Швеђанин Виландер. А да и не помињемо господина „од главе до пете ” кршног Сплићанина Николу Пилића, те тенисере и спортисте с простора бивше Југославије.

Пет дана је светски број један у тенису био заточеник у бившем градском хотелу, а однедавно искључиво имигрантском хотелу, гледајући кроз прозор не траву – него зид. Аустралијске власти су му ускратиле и то да гледа на улаз у хотел пред којим су се тискали његови бројни навијачи у жељи да Новака виде и да га у његовим тешким тренуцима бодре. Чак и мобилни му је аеродромска полиција одузела (!) да ни реч о његовом малтретирању не допре од Ђоковића у светску јавност. Ни то није било довољно, него му и новчаник одузеше?! Шта је интересантно било у новчанику? Какве су то и од кога су наслеђене те „специјалне методе” у злостављању броја један у светском тенису ? Па није ваљда светски тениски ас Ђоковић размишљао интензивно о томе да с породицом дође у Аустралију и да се у њој настани ? А и зашто би кад у свету постоји много лепших места за живот и кад већ супер живи на Медитерану, у Кнежевини Монако?

Нисам никакав антиваксер. Мишљења сам да би сви на свету требало да се вакцинишемо у борби против ове немогуће корона пошасти што нам већ две године учини живот несносним и која из дана у дан постаје све неиздржљивија. Ако би Ђоковићев организам вакцинацију могао поднети, могао би свима да послужи као пример. Боље и да се вакцинише, него да га на следећим турнирима прогањају владе тих земаља.

Ко зна шта ће Ђоковића уколико не буде вакцинисан дочекати на париској шљаци и гренд слему Ролан Гарос, а чији је директор недавно постала велика француска тенисерка Амели Морезмо. За тренутак, као да за Ђоковића неће бити проблема. Али никад се не зна како ће се француска влада понашати уочи почетка турнира на Ролан Гаросу. А тек за његов наступ на Вимблдону и њујоршком турниру?

Не могу, а да не упитам : Како би на мелбурншком аеродрому гранична полиција поступила да се уместо Новака Ђоковића пред њом појавио неки невакцинисани тенисер, рецимо, из Америке или Велике Британије? Шта би, на пример, граничари урадили с Енглезом Ендијем Маријом? Да ли би он, као Ђоковић, био стрпан у хотел за имигранте? И да ли би му одузели мобилни? Макар, само и на минут, а не читава три сата?! Да се то заиста догодило, како би реаговала Маријева мајка? Могу само да замислим...

Познато је откад је света и века да сваки бирократа сматра да он увек има последњу реч. Ето, тако је и то веома подмуклим тениским смечом аустралијски министар за имиграцију Хoук у „црни петак” (чекао је за тај смеч циљано целу седмицу) поново укинуо визу светском броју један у тенису Новаку Ђоковићу. Али, овај меч још није готов.

Сад је Ђоковић на сервису...
(Аутор је дипломирани журналиста и професор социологије)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa