Улични бунт на штету националних интереса

Улични протести, физички напади и позиви на насиље, размене увреда и вербални ударци испод појаса, све учесталији док се приближавају нови избори, као да стичу легитимитет у делу политичке сцене у Србији. Дебату политичких неистомишљеника и противника у многим случајевима заменио је обрачун с политичким непријатељима. Стварају се услови за борбу у којој не важе никаква правила, па самим тим учесници не бирају средства. У томе се у јавном простору иде толико далеко да се појединци морално и на сваки други начин дискредитују. Сведоци смо и тога да је у сврху критиковања премијерке Ане Брнабић у серијалу „Јунаци доба злог” цела држава упоређена с концентрационим логором. Вербални сукоби постали су правило, а судећи по атмосфери у јавном простору, све смо ближи томе да физичко насиље и обрачуни почну да се доживљавају као нешто уобичајено, можда чак и пожељан део политичке агенде, уместо да се третирају као кривична дела.

Годину која је иза нас обележиле су блокаде саобраћаја у којима је учествовао део грађана окупљених око организација које се декларишу као еколошке. Током блокаде шабачког моста ухапшен је Шапчанин Драган Миловановић Црни, који се попео на багер и физички напао и повредио возача, а због његовог хапшења одмах је организован протест у центру Шапца, где су окупљени захтевали да буде ослобођен. Миловановић је пуштен из притвора, а поједини медији и политичари доделили су баш њему титулу хероја еколошких протеста, без обзира на то што су у блокадама широм земље учествовали и грађани који ни за шта слично нису били оптужени. Нешто раније потпредседник Странке слободе и правде Борко Стефановић, тадашњи функционер Левице Србије, повређен је приликом напада у Крушевцу који се десио 2018. године, али нападаче тада нико није проглашавао херојима, нити је у јавности захтевао њихово ослобађање после хапшења.

Нажалост, ови примери нису једини када је реч о насиљу на улици. Еколошка блокада у Београду, која је одржана крајем прошле године, завршила се тучом и инцидентом на укључењу на ауто-пут код Сава центра. Жестоки вербални сукоби обележили су блокаде у Београду и Нишу. Снимци вербалних окршаја демонстраната и учесника у саобраћају брзином светлости преплавили су друштвене мреже, укључујући и хумористичке странице. А упоредо с протестима, у контексту смене власти, олако се помињу румунски и други насилни сценарији. У интернет заједници не мањка оних који грађане позивају да се „сјуре на улице” попут Казахстанаца, који би требало да нам „држе час” како бисмо попут њих победили војску и заузели скоро све владине зграде.

Према мишљењу политичког аналитичара Дејана Вука Станковића, уместо демократске нормалности промовише се нелегитиман и неуставан начин промене власти. „Уводи се вишак тензија у наш јавни простор. Ситуација у Казахстану и ситуација у Србији не могу се поредити, као што се не могу поредити Србија и Чаушескуова Румунија”, оцењује Дејан Вук Станковић за „Политику”. Додаје да се на овај начин оправдају покушаји да се демократски поредак доведе у питање, најпре вербално, а потом и практично. „Језиком неких метафора, односно аналогијом са Чаушескуом и с неким другим репресивним режимима и начином њихове промене, тензијама које постоје у Казахстану, истиче наш саговорник, нормализује се дискурс насиља као легитиман облик политичке борбе и ствара се утисак да власт не може да се промени на изборима”, наглашава Станковић.

Оно што доприноси да се насиље стандардизује као нешто прихватљиво јесте учестало помињање примера у којима се промена власти вршила на насилан начин. Саговорник нашег листа напомиње да је било навођења управо таквих примера у домаћој јавности, попут Белорусије, и да ово нису само реторички излети, већ да имају своје практично значење. Истиче да доприносе подизању тензија, али и промоцији насиља као систему промене власти. Поједини представници власти и опозиције врло често агресивно наступају према својим политичким конкурентима.

У међусобним политичким обрачунима и прозивкама прети се насилним сценаријима из других земаља, претњи и упозорења нису поштеђени ни чланови породице, а политичким противницима лепе се етикете државних непријатеља, издајника и завереника. Овакве поруке, сматра аналитичар Дејан Вук Станковић, нису добре пред предстојеће изборе зато што су одраз политичке немоћи. „Садашња власт нема конкуренте у опозицији који могу да се укључе у изборну трку, онда се посеже за оштром реториком, која не само што фалсификује стварност него носи у себи врло разорни политички потенцијал”, оцењује Станковић. Мирне протестне шетње и перформанси понекад се претворе у нешто сасвим другачије, а стиче се утисак да се мало ко узбуђује због тога.

Тако је, на пример, перформанс чији је циљ био „да се покуца на врата скупштине”, а не насиље, како су у децембру 2019. године саопштили неки од организатора, остао упамћен по томе што врата Народне скупштине Србије умало нису прободена јарболом од заставе. Та 2019. година била је изазовна и за власт и за опозицију. У размаку од 18 дана десила су се још два инцидента: упад у зграду јавног сервиса и покушај упада у Скупштину града Београда. Демонстранти предвођени делом опозиције упали су зграду РТС-а „како би се директно укључили у програм”, а како су извештавали медији, унутра су остали више од четири сата, заузели су све спратове, попели се на кров, а један од учесника наводно је имао моторну тестеру.

Покушају упада у Скупштину града Београда претходило је кошкање између демонстраната и запослених у градској управи на улазу у Стари двор. Ни током претпрошле године није мањкало сличних изазова. У јулу су одржане демонстрације због најаве поновног увођења полицијског часа, једна група демонстраната упала је у зграду Народне скупштине и дошло је до сукоба између њих и полиције. Седница Скупштине града Београда, која је одржана 29. децембра 2020. године, протекла је у напетој атмосфери. Представници дела опозиције и удружења грађана покушали су да уђу у Сава центар, где су се због епидемиолошких мера одржавале седнице скупштине града, захтевајући да са дневног реда буде скинут план детаљне регулације за Макишко поље јер, како сматрају, угрожава водоснабдевање грађана.

Да ли нас онда глорификација недемократске борбе спречава да се бавимо важним и унутрашњим питањима? Недостатак политичке културе присутан је код појединих политичких представника из редова власти и из редова опозиције, истиче политички аналитичар Драгомир Анђелковић. Србија заостаје за европским земљама, али не у правном смислу, већ са становишта говора и поступака, каже Анђелковић. Напомиње да у свему овоме има утицаја западних центара моћи којима је у интересу да дође до унутрашњих сукоба. Нарочито у тренутку када су актуелна питања статуса Републике Српске и Косова и Метохије.

Да нису искључени интереси страних центара, оцењује и Дејан Вук Станковић, али сматра „да је ово производ домаће памети, односно ’непамети’”. „Странци немају некога ко то проповеда директно. То се неће чути од њихових дипломатских представника и портпарола. Све док се Србија бави унутрашњим приликама и док не постоји политичка нормалност и глорификује се недемократска борба, не може да се концентрише на врло осетљива регионална питања, попут статуса Републике Српске и Космета”, истиче Станковић. Оцењује да се социјална енергија троши на вођење полемика да ли живимо у друштву које може да мења власт на изборима или не. Од тога корист могу да имају оне политичке снаге које сматрају да треба смањити овлашћена Републици Српској, да је треба укинути или да треба признати косовску независност, закључује саговорник „Политике”.

Стојиљковић: Нема минималне спремности на дијалог

Говор мржње јесте ствар страшне дисциплине, једноумље, простор мржње у ком се не може рећи ништа прихватљивије и пристојније, истиче проф. др Зоран Стојиљковић, говорећи о приликама на политичкој сцени у Србији. „Врлина губи битку, стварају се услови у којима нисте у пристојном друштву, где се политичка каријера види као распоређивање цитата вољеног вође и висока агресивност иза које стоји свест да играте само једно лето. Нећете видети свог другог мандата иако имате двадесет и неколико година. Треба добро да размисле колико ће трајати и какву поруку шаљу ти који се тиме баве”, истиче Стојиљковић. Оно у чему смо напредовали последњих година или деценија, како је то тренд и у свету, наглашава он, јесте то што нема никакве минималне спремности за дијалог иако се може рећи много тога негативног о некој вештачки наметнутој политичкој коректности. Додаје да нема више ни минималне пристојности у тој комуникацији – процеси се не доводе до краја, афера стиче аферу, оне се судски не разрешавају и остају на нивоу дневног бомбардовања.

„Грађани и грађанке Србије навикли су на сваку врсту гадости која долази из света политике, а резултат тога је апатија да ће икада живети у нормалном друштву у ком се политика не криминализује и криминал не политизује. Опозиција није изван тога, али ову врсту политичког вашаришта и примитивизма, оцењује наш саговорник, патентирала је садашња власт. Нема ниских удараца који се после доказују и не понављају, нема политичке расправе и аргументације, све је претворено у ону врсту забаве која се грађанима гади. Нигде се више политика не води у рукавицама”, указује Стојиљковић. Наглашава да политички дијалог никада није био врста академског дијалога и аргументације, оцењује, али оно што сада имамо јесте огромни степен поларизације у вези с контактом с влашћу, одсуство разумног, колико-толико толерантног, у ком се трага за неким фактима и чињеницама и ту је једна врста банализације иза које не стоји ништа друго него потреба да се освоји или задржи власт.