Мелем на ране

Готово у сваком кризном периоду предуге и пребогате каријере Новака Ђоковића за утеху смо добијали нагли искорак неке наше нове наде. Тениска 2016. завршена је најавом његовог најдужег и најтежег резултатског пада, али је иста година припала седамнаестогодишњем Миомиру Кецмановићу, као најбољем јуниору света.

У Индијан Велсу 2019, када се Ђоковићев успешни повратак прекинуо неочекиваним поразом у трећем колу, Кецмановић је осветлао образ српског тениса пласманом у четвртфинале и уласком међу 100 најбољих на свету. Слично је било и у Синсинатију исте године, када Новак није успео да одбрани титулу, а Миомир се прославио победом против Александра Зверева и ушао у првих 50.

Од тада, током две турбулентне године карантинских мера, први рекет света је низао успехе, а наш најмлађи представник на великој сцени је полако трошио капитал раније освојених поена. И дође 2022, деветоструки шампион Мелбурна буде судски спречен да брани своје пехаре, а над преосталим српским тенисерима се надвије питање: како даље? То што ми памтимо гест Душана Лајовића – ширење српске заставe са Ђоковићевим ликом и поруком да је то најбољи тенисер свих времена, свидело се то коме или не – остатку света мало значи.

Друге је могуће убедити једино победама на терену, а ту је улогу још једном преузео најмлађи. Несуђени Ђоковићев противник у првом колу постао му је замена на терену. Наравно, осмина финала није ни приближна дометима најбољег свих времена, али за двадесетдвогодишњег Београђанина то је џиновски скок и далеко највреднији резултат у досадашњој каријери јер на гренд слем сцени дотле није стизао даље од другог кола.

Тениски развој дечака из угледне београдске породице, рођеног 31. августа 1999, био је другачији од других, али умногоме и понављање познате прича о томе како је тешко од раног талента и првих успеха стићи до врха. И како је још сто пута теже бити Новак Ђоковић.

Када је имао 13 година и потписане процене потенцијала, Мишини родитељи, по професији хирурзи, применили су тежак и незахвалан хируршки рез, шаљући сина у тениски камп у Флориди, не би ли добио максималне услове за спортски развој. Сву бригу о дечаковом развоју преузела је његова тетка, доктор психологије.

Обично се говори о материјалним одрицањима родитеља талентоване деце, а често се заборављају душевна, када оно расте и бори се на другом крају света. Гаранције за успех не постоје. Није их било са 13 година, ни када је оборио рекорд по дужини владавине на јуниорској светској листи. Нити када је први после четири деценије успео да одбрани титулу у Оранж боулу, где је у финалу савладао Стефаноса Циципаса, данас четвртог тенисера света. Ни када је стигао до финала јуниорског гренд слем турнира у Њујорку, где га је зауставио Феликс Оже-Алијасим, данас девети на АТП листи.

Ипак, жртве су се на крају исплатиле. Од осмине финала у Мелбурну мете могу да буду само још више јер је пред Кецмановићем још пет-шест година до пуне тениске зрелости. Сваки степеник више биће мелем на ране неодиграног српског дербија у Аустралији.