Који шампон користи Хандке

Прошле године је за српско тржиште покренута рекламна кампања једног познатог произвођача шампона за косу, која је гласила: Поносни избор све већег броја Срба. По угледу на сличне кампање глобалног типа где се за потребе националних тржишта врше минималне измене, у другим земљама слогани вероватно гласе: Поносни избор све већег броја Шпанаца или Француза. Будући да у нашој земљи није наишао на посебно одобравање, касније је преименован у: Поносни избор све већег броја српских потрошача. Вероватно зато што у Србији не живе доминантно Срби, већ српски потрошачи, што се испоставило као прихватљива заменица за Мађаре, Словаке, Бошњаке или Роме. Сама реклама је суштински неважна, јер за разлику од својих помало размажених европских колега који траже шампоне за танку, испуцалих крајева, фарбану, масну или коврџаву косу, српски потрошачи углавном купују шампон за прљаву косу. Ипак, утисак који се намеће је следећи - помало је непопуларно бити Србин у Србији.

Иако се у Европи данас могу спорадично чути крајње екстремни политички ставови, од забране абортуса у Пољској до легализације самоубиства у Швајцарској, општи политички дискурс је демократско-либералног усмерења. Европска Унија је, иако демоктратско друштво, састављена од низа националних држава, што се најбоље могло видети у јеку мигрантске кризе, када је чак и Шенгенски споразум обустављен зарад активирања самозаштитне, у суштини – националне, функције.

Национализам, иако сам по себи неспоран, идеолошки је неприхватљив политичком мејнстриму будући да је локално оријентисан и неретко искључив. Сам термин је сличан патриотизму, иако национализам инсистира на групном идентитету који почива на заједничком културно-историјском наслеђу (етносу), док је патриотизам везан за снажно осећање (а неретко и жртвовање) према народу и држави. Ипак, у пракси се показало да су националисти, за разлику од патриота, обично бучни у редовним околностима, а неприметни или чак сурови, када времена постану ванредна. Зли језици би рекли да је сваки националиста уједно и национал-шовиниста чим добије моћ, као и да је заједнички именитељ свих националиста, заправо, најприземнији осећај националне припадности еминентан готово сваком човеку који се родио као припадник неког народа.

Верујем да је у Србији претежно изражена национална свест са чврстим утемељењем у светосавској традицији. Такве националне вредности данас су приморане да се бране, али се нажалост често и хране говором мржње који долази из региона, па неретко и саме прелазе границу доброг укуса. Чини се да је потребно пуно снаге да би се издигли изнад обичних и баналних људских судбина, како би данас у Србији били Срби а не српски потрошачи, односно, како би у исто време били национално освешћени али и савремени и прогресивни по угледу на друге европске државе, да не спомињем Јапан или Израел.

Од киселог грожђа које једоше наши оци '90-тих, нама данас, иако неправедно, трну зуби. Да би смо имали право да будемо патриоте свесне свог националног порекла, потребно је да се јасно и недвосмислено колективно одредимо према (не) делима које су у наше име вршили наши политички или војни представници. Најлакше би било да је постојала одређена референтна међународна институција, попут суда, која би била меродавна да процени индивидуалну кривицу појединца и да је одмери мерилом вечности. По библијском „ко год једе кисело грожђе, томе ће трнути зуби“ (Јер. 31, 29-30), кривица би била недвосмислена. Међународни трибунал за бившу Југославију је то пропустио да уради, будући да ни једна страна у сукобу није осуђена ни за један злочин против Срба! Тако остаје на нама да се у складу са властитим моралним нормама одређујемо према злочинима из прошлости.

По оној Орвеловској да су сви људи једнаки, али су неки људи ипак мало једнакији од других, тако су сви и национализми лоши, али је српски далеко најгори. Дискурс из региона али и појединих кругова међународне заједнице сагласан је у оцени да су Срби криви за рат у бившој СФРЈ, па их ваља одговарајуће казнити. Истина је да су све колективне кривице саме по себи погрешне; све су жене криве јер је Ева наговорила Адама, сви су Јевреју криви јер су разапели Христа, сви су Немци криви због Хитлера... Истина је такође и да су почетком '90-тих на изборима у Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији победили политичари са изразитом националном политиком, иако су постојале и друге, политички умерене, опције. Убрзо су се из Јужне Америке вратиле усташе, а у Босну су стигли муџахедини. Истина је и на крају, да је Србија изгубила те ратове (у којима притом није учествовала), па нам се намеће да је свака појединачна кривица, иако не формално-правно оно ипак у политичком наративу, постала колективна. Овде се мора ставити тачка, јер је Бећковић био саркастичан када је рекао: Сваки човек је невин док се не докаже да је Србин.

Значај Петера Хандкеа је у томе што је, иако задржао сопствени правац трагања за истином који није у складу са неолибералним политичким дискурсом, успео да се у свом сегменту наметне као неприкосновени ауторитет. То заправо значи да Ђоковић није протеран из Аутралије зато што је Србин, већ зато што није вакцинисан, односно, да српска колективна кривица не постоји ако је ми сами не прихватимо.

Ствара се политичка клима у којој смо дужни да се правдамо зашто Аида још увек није приказана у београдским биоскопима, без права да питамо кад ће Дара бити приказана у Сарајеву. Миле Будак, који се сматра за идејног творца усташког плана од три трећине и који је актуелизовао крилатицу „Србе не врбе“, има своју улицу у Загребу, баш као што се по Хусеину Ђозу, имаму СС вафен „Ханџар“ дивизије, зове једна основна школа у Горажду. Са друге стране,  мурал са ликом Ратка Младића (који је притом сраман и погрешан сам по себи), тема је регионалних телевизијских екипа које тим поводом извештавају са лица места као да се ради о инвазији на Ирак. Подржава се црногорски национализам који претендује да оспори верске слободе већине грађана Црне Горе. Уколико се неко успротиви таквом наративу, локални националисти ће покренути кампању са циљем да му се одузме Нобелова награда за књижњевност. Чиме ли ће после да пере косу?

Професор Факултета за међународну политику и безбедност Универзитетa „Унион Никола Тесла”