Достављачи хране са краја света

Човек се зове Сабахудин, тако пише на апликацији за доставу хране. Удаљен је два минута од мог стана. Још увек га видим као тачку на виртуелној мапи. Отвара врата лифта. Има између 25 и 30 година, низак је, косих очију и светле пути, рекао бих да је Узбекистанац. Слична лица гледао сам у Ташкенту. На глави има кацигу, а преко ње капуљачу.

Ако никада није упознао кошаву, вечерас сигурно јесте. Ако икада зажали јер је напустио дом, биће то због београдског ветра. Српски говори знатно боље од Њ. к. в., али много јасније разумем његов поглед, исти онај који сам скенирао када је пре десетак дана испред мене стајао нешто старији и тамнији достављач хране.

Била је то упадљива суздржаност обојице, несвесно спуштање погледа у ком сам прочитао подизање гарда и стрепњу хоћу ли му узвратити презриво, можда љутито, с гнушањем. Или ћу можда бити само равнодушан.

Заборавио сам како се зове онај претходни, али сам сигуран да га је до Београда довела нека од пустињских олуја са Блиског истока, која усисава песак, крв и болне успомене. Свакако, ти људи нису маштали да ће доносити храну мени или било коме у балканској узаврелој метрополи.

Да, истина је, у почетку сам имао исти поглед и исти гард неповерења према увозним достављачима, али сам их у сусрету са овом двојицом спустио. Покушао сам да оперем савест већим бакшишем. Једном ће ти момци, ако остану овде, научити да пара врти где бургија неће. Мада и тапшање по рамену и срдачан осмех умеју да учине чуда.

Можда су Немци тако гледали и на Месута Озила, дечака турског порекла који је постао легендарни офанзивни везни немачке фудбалске репрезентације. Озилов отац радио је у „Фордовој” фабрици и селио се с породицом по предграђима, обележен као син емиграната који су учествовали у јачању Немачке, а да им она никада није одала заслужено поштовање. Или су, оптерећени предрасудама, мерили тамнопутост Угура Шахина, рођеног у Турској. Дошао је са четири године у Немачку, а постао је један од најбогатијих Немаца, као генерални директор биотехнолошке фирме „Бионтек”, која у коалицији са америчким „Фајзером” производи вакцину против ковида 19.

Србија је почела да се суочава с недостатком радника као нација стараца, с високим морталитетом, ниским наталитетом и одливом мозгова. Армија младих, а последњих година и они средовечни, одлазе у Немачку, скандинавске земље, Швајцарску... Ако се фраза одлив мозгова доскора односила на дипломце са електротехничког, машинског или медицинског факултета, сада она показује да су и камионџије, возачи аутобуса, водоинсталатери, Црнотравци и медицинске сестре једнако тражени у најразвијенијим земљама Европске уније.

Кафићи остају без конобара, градилишта без мајстора, ресторани без кувара. Гледао сам како турски мајстори махом из Анадолије граде стамбене комплексе на Дорћолу, улазећи готово у војничком строју у аутобусе, посматрао сам како се Индуси греју уз логорске ватре поред градилишта у Улици Џорџа Вашингтона, док на ауто-путевима, железничким пругама и мостовима раде Кинези, Турци, Филипинци. И ко зна ко још. Историја понекад може да буде забавна – некада су Турци орали друмове, сада их граде. Филипинци чувају и наше старе у домовима, али све више надиру радници из бивших совјетских република, Бангладеша, Албаније, Северне Македоније. У доба короне стижи Американци и Руси, осећајући Београд као идеално станиште за ИТ послове.

То нису мигранти из Ирака, Авганистана или Сирије који су у постратном цунамију кренули ка Западној Европи, већ увозна радна снага којој ће Србија бити пролазна станица или временом, стална адреса, задња пошта – негде у Србији. Задржимо се овде код симпатичног брадоње Карла Маркса, који је давно прорекао како се капитал по правилу сели у гране с вишом профитном стопом, и то правило важи како за мултинационалне корпорације, тако и за људе који трагају за срећом. Када кажем срећа, мислим на храну и смештај, ко зна где у Београду или ко зна где у Србији. Можда понешто уштеде и пошаљу новац својим породицама.

Таквих људи ће бити све више. Каубојски капитализам балканског типа поништио је средњу класу, претворивши је у лумпенпролетаријат. Слобини тајкуни удружили су се са досовским, а та уједињена екипа, плус новорођени богаташи из Тадићеве, а потом из Вучићеве епохе, сви са формулом „Што више Срба у минусу, они у плусу”, створила је огромне социјалне разлике. Чак и снажан економски раст у последњој деценији, као и раст плата и пензија не може да ублажи две ствари преко које опозиција олако прелази: неправедну расподелу друштвеног богатства и примамљиви зов Европе, која је гладна свеже радне снаге.

Апсурд је да су источне чланице Европске уније у оваквој подели богатства и рада, по истој транзиционој једначини, прошле далеко горе од нас. Тако је Хрватска, као најмлађа чланица ЕУ, суочена са демографском апокалипсом. Откад су ушли у бриселско царство 2013. године, Хрватску је напустило 400.000 Хрвата. И не пада им на памет да се врате. Процентуално, у односу на број становника, то му дође као да је из Србије за осам година отишло готово милион становника!

Зато не чуди што је демографска политика један од приоритета у програму владајуће странке. Добро су се сетили. Али капитал не познаје ни патриотизам, ни Алексу Шантића. Тако је било одвајкада. Богате економије се оснажују радном снагом са сиромашног европског истока и даљих локација, као што Мик Џегер и Кит Ричардс мењају крв. Кад смо већ код Енглеза, градоначелник Лондона зове се Садик Кан и син је пакистанског имигранта. Добио је и други мандат.

Пре неколико година социјалистички премијер Румуније, заборавио сам како се зове јер их мењају готово квартално, уплашен драматичним пражњењем земље, предложио је да са 10 милијарди долара дуплира плате лекарима и професорима, дакле, покушао је да убризга инфузију средњој класи. После неколико недеља срушила га је његова партија. Хајде да погађамо ко је заиста тај који га је послао на политичку депонију.

Заборавимо ксенофобију, спустимо гард према страним радницима и покушајмо за почетак да их разумемо. Ако у Србији неко од њих види спас за своје породице, треба ли их због тога осуђивати или прихватити? Коначно смо дочекали да многи, са неког од крајева света, у Србији виде Немачку. Изгледа чудно, али то је добар знак иако су придошлице спремне да раде и за ниже плате од нас. Али задатак владе је да спречи таква одступања. Ако су дошли по хлеб, дајмо им и со. Ако нас виде као успутну станицу, пожелимо им срећан пут. Не робујмо стереотипима, популизму и теоријама завере, препустимо то тајним службама. На другој страни, пореском политиком прелијмо део богатства тајкунске касте и на остале. Не морају да имају по пет јахти. Доста им је једна.

Још нешто о увозу трудбеника. Један од најбољих српских спортиста зове се Зураб Датунашвили. Рвач је дошао из родне Грузије. Одлучио је да се бори у дресу Србије и освојио је бронзу на Олимпијским играма у Токију, светски је и европски првак. Грузијци су га отерали, ми смо га прихватили. У бити, нема разлике између њега и достављача хране. Обојица трагају за својом срећом, свако на свој начин. Уосталом, онај тамнопути у кесу ми није ставио бомбу, него бургер.

Ако их отерамо, отераћемо и себе.