Има ли правде у Хагу

Средином следеће седмице Радован Караџић ће одлетети у Хаг. Биће то свакако специјални лет, оптуженик таквог калибра не путује редовном линијом. Пре свега из разлога безбедности. Сувише је драгоцен за правду, много је година требало да се стигне до њега, и ништа се не сме ризиковати.

У Србији многи мисле да је Трибунал политички суд, и да је отворено ненаклоњен Србима. Неке су пресуде биле заиста скандалозне, и садржале су у себи велику дозу арогантне провокације. Тако је хипотеза о антисрпској позицији Трибунала овде регрутовала много присталица.

Емоције, међутим, често нису усклађене са законима. Пресуде које су нас огорчиле углавном су опстале. Осећање неправде образлагано је пристрасним деловањем политичког суда. Међународна правда, а и неправда, снажни су генератори за драматична гибања у српској политици.

Пола Србије не признаје тај суд, али зна да непризнавање не одлаже неминовно. Друга половина осећа да је Трибунал жуљевито бреме, али да се то мора изнети до самог краја. Док не буду испуњене све обавезе које су императив слова домаћих закона и међународног права.

Оптужница против Радована Караџића је тешки инвентар страшних злочина. Он ће пред судом одговарати као водећи архитекта једног пројекта који је однео више десетина хиљада живота. Кад се придружи својим саборцима у Хагу, тамо ће бити скоро комплетан ратни војно-политички врх Републике Српске. Не рачунајући оне који су осуђени или помрли у међувремену. И генерала Ратка Младића, који живи на непознатој адреси.

У свом последњем појављивању 1996. године, Караџић је новинару BBC тврдио да је невин. Био је спреман да ту невиност докаже свима који у њу сумњају. После тога је нестао, да би се 21. јула однекуд појавио као Драган Дабић, видар и чудотворац.

Не зна се да ли је дуги боравак Радована Караџића у туђем животу био страх од суда или обрачун са својом савешћу! Бекство од прогона, ма чији прогон био не може се санкционисати. Свако може да ради са својом слободом шта му је воља.

Али, чим стигне и задужи опрему, добије своју ћелију у Схевенингену и адаптира се на нове услове живота, Радован ће морати пред судију. Тамо ће се сигурно изјаснити да је невин, и тако поновити речи од пре дванаест година. Исте речи са којима је отишао у илегалу.

Караџић је преко адвоката Вујачића најавио да ће се у Хагу бранити сам. Сва је прилика да му то неће дозволити. Он је највећи трофеј Трибунала после Милошевића, али ипак није Милошевић. Он вероватно неће улогу „сам свој адвокат“ тражити штрајком глађу, попут Шешеља.

У току свог трајања, Трибунал је показао небројене мане, али и упорност његових твораца да се одржи и опстане. То ће трајати све док се не рашчисте најтежа злодела у земљама бивше Југославије. За суд, Караџић је командни симбол „убијања“ Сарајева и масакра у Сребреници.

После маскиране слободе коју је сам себи организовао замрзавањем идентитета, Радован Караџић није имао среће са „тајмингом“ доласка у Хаг. Трибунал је пред гашењем, а пре тога ће морати да заврши посао бар једном ефектном пресудом, која би можда донекле ублажила претходна лутања и грешке.

Бројна српска колонија у Схевенингену добиће још једног, крајње занимљивог члана. Његов сусрет са Шешељом могао би да буде прекретница у затворској чамотињи. Некадашњи председник и врховни командант, човек кога у Србији сматрају и злочинцем и херојем, имаће много месеци, можда чак и годину-две да исприча своју верзију истине, образложи своје месијанство и његову цену.

Како је заиста почео рат који је донео толико ужаса и патњи? Ко је први почео, престаје да буде важно. Сва тројица потписника Дејтона, одавно су мртви. Караџић је последњи сведок ратног заноса ондашње балканске елите, и заиста ће имати шта да каже.     

Правда за Караџића биће прилика да се стави тачка и на суд и на страшна лицитирања на све стране око херојства у злочинима. То је она суморна могућност за помирење међу живима, и спокој мртвих који своју шансу никада нису добили.