Три ратна друга

Радован Караџић није нешто посебно веровао генералу Ратку Младићу. Сматрао га је комунистом, који се ето стицајем ратних прилика вратио на стазе православља, али је у дубини своје душе остао „црвен“. Ратко Младић је у завршници рата у БиХ због опште корупције и разних политичких игара у Републици Српској, заправо, презирао Радована Караџића. Слободан Милошевић није веровао ни Караџићу ни Младићу. За првог је тврдио „да је коцкар“, а за другог „да је луд“. Обојицу је сумњичио да желе да му преотму лидерску позицију међу Србима и да ће својом политиком и потезима само нанети штету Србији. Караџић је Милошевића сматрао „меким, комунистом и председником коме жена командује“. Младић је Милошевићу највише замерао „оклевање, тактизирање и неискреност“. Караџић је, опет, сумњао да генерал Младић има „специјалне везе“ са Београдом, сумњао је да целокупни војни врх босанских Срба слуша наређења из Београда, а не са Пала.

Сукоб између Пала и Београда после пропасти Венс-Овеновог плана имао је своју предисторију у сукобу између цивилних и војних власти у Републици Српској. Цивили су оптуживали генерале да су „црвени“ и да су под патронатом Београда, генерали су узвраћали тврдњама о корумпираности појединих високих политичара у Републици Српској. После пада западног дела Републике Српске у лето и јесен 1995. године војни врх са генералом Ратком Младићем на челу оптужио је за такав исход највише политичаре на Палама, који су поверовали Американцима да прихвате замену западног дела РС за регион Тузле, па су на крају били сурово преварени. Политичари са Пала окривили су генерале за губитак западног дела РС, иако се зна да је „бежанија“ тамо кренула тако што су прво побегли одбори владајуће странке СДС. По нечијој директиви.

Од тог тренутка међусобно неповерење између политичког и војног руководства у Републици Српској ушло је у фазу отворене конфронтације. Војска Републике Српске стављена је у надреалистичке услове кохабитације са специјалним јединицама МУП-а, разним приватним безбедносним системима и службама, што је све нарушавало њену оперативну вредност, али и мит о „армији миљеници нације“. Политичко руководство на Палама није ни крило намере да потпуно укине монопол војног врха над питањима одбране и да војску претвори у оруђе власти. Генерали су замерали политичарима, а посебно Караџићу, што није проглашено ратно стање, јер би се у условима проглашеног ратног стања лакше могла сузбити и корупција и црна берза. Због тога је и војни врх дошао до закључка да су политичари на Палама само неодговорни политиканти и војнички дилетанти, који гледају само своју корист и своје фотеље.

Ауторитет и харизма, па и политички утицај генерала Младића растао је од 1992. године већ како су текле ратне операције. То је забрињавало како политичаре на Палама, тако и оне у Београду. „Дисциплиновање“ са Пала покушано је кроз оптужбе да су „левичари и да примају плате из Београда“, као и кроз диференцијацију на „демократске и прогресивне генерале, и на оне милитантне, експанзионисте и ауторитаристе“.

Тај обрачун војног и политичког врха у РС пажљиво је праћен из Београда. Слободану Милошевићу је тај обрачун добродошао, јер је могао да наступи као арбитар. Београд је већ раније увео и ембарго према РС на Дрини, тако да је Милошевић очекивао да из те међусрпске свађе у РС на крају он изађе као свесрпски победник. То је најпластичније показао када је делегацију РС, по повратку из Дејтона једноставно затворио на три дана у војни објекат у Добановцима све док нису потписали оно што је он претходно потписао у Дејтону.

Затим је генерал Младић хитно пензионисан. Стигао је мир, оптужнице из Хага и коначно свођење рачуна...