Нежељена дејства вакцинације

Искуство нас све убедљивије уверава у очигледну истину да вакцинисани против ковида остају чили и орни уз, ако се евентуално заразе, обично врло благ облик болести, а да невакцинисани често заврше у интензивној нези или им имена освану у читуљама. Зато понеки плашитељ народа, из само њему знаних разлога, сада прибегава лукавству: наводно ћемо тек за 40 година видети шта ће се десити са вакцинисанима!

На такве апсурдне тврдње немогуће је понудити гранитно чврсте противдоказе док не прође назначени временски период. Једноставно, наука се заснива на чињеницама, па остаје да неко почетком 2060-их година покаже бесмисленост сада овако пласиране заблуде. Против ње, међутим, убедљиво говоре здрав разум и општа научна сазнања.

У организам се не уноси кофа неког загонетног раствора, већ минимална количина препарата строго контролисаног у погледу безбедности. Некад су то само две капи (вакцина против дечје парализе), некад још мање – 0,05 мл – што одговара једној капи (бе-се-же), а обично 0,5 мл (скоро све остале вакцине). У тe једне до две капи, а не више од 10 капи течности доминира вода. Нађе се и нешто различитих примеса, рецимо соли појединих метала (често помињане живе има само у једној вакцини, али не за одојчад и малу децу, већ за предшколски и школски узраст).

Активни принцип – оно што вакцину чини вакцином – такође је присутан у траговима. У вакцини против хепатитиса Б има га, рецимо, 10 микрограма, што значи да је 1 гр довољан за заштиту 100.000 деце. Тај делотворни чинилац вакцине остаје у организму релативно кратко, ако је реч о „Фајзеровој” вакцини само неколико сати, али је то довољно да провоцира имунски систем. Овај бранитељ нашег организма од уљеза промптно реагује на изазове, у чему је тајна његовог успеха.

Састојака вакцине који нису вода толико је мало да они не могу да изазову токсичну реакцију, односно да својом концентрацијом угрозе здравље. Озбиљна нежељена дејства до којих евентуално доводе по правилу се своде на алергијске и аутоимунске реакције. Алергијске манифестације настају када је организам већ био у контакту са супстанцом из вакцине и развио према њој преосетљивост. Могу да буду раног типа, што значи да се јаве одмах или најчешће до пола сата по вакцинацији, а ако су позног типа, реакција се најчешће испољи 12-72 сата касније.

Као стандард за одобравање вакцине обично се узима период праћења њених ефеката од шест недеља. Међутим, стриктна позорност наставља се све док је она у употреби. Како је показало праћење 57 вакцина у САД током 5-24 године, накнадне измене индикација за вакцинацију односе се на ограничења циљне популације (обично се проширује узрасни распон) и на упозорења повезана са алергијским реакцијама (то су, рецимо, појаве уочене једном на много десетина или више стотина хиљада вакцинисаних, па се укаже на могући ризик). Само једна вакцина за последњих четврт века повучена је са тржишта и то не зато што се компликација касније јавила, већ што је била толико ретка да је могла да се уочи једино посматрањем огромних бројева.

За вакцине против ковида 19 докази о безбедности постоје једва за око годину дана. Основу за спокој пружа нам искуство са свим осталим вакцинама, од којих се најдуже примењује – пуних 225 година – вакцина против вариоле (болест је искорењена управо захваљујући вакцинацији, али се њоме још штити понеки редак појединац). Дакле, вишедеценијска и, чак, вишестолетна запажања из праксе говоре против могућих изненађења, а теоретски гледано, не постоји ниједан биолошки објашњив механизам који би упућивао на забринутост.

Задржимо се зато на до сада откривеним нежељеним дејствима вакцинације против ковида 19. Мада је заснована на преко 10 милијарди датих доза, листа не мора да буде коначна, али ће евентуалне допуне бити толико ретке да неће угрозити однос према вакцинацији.

Проблем са кинеском мртвом вакцином „Синофарм” је оскудност података. Уз уобичајене реакције, заједничке свим вакцинама, помињу се две толико ретке да није извесно да су последица вакцинације: неуобичајено изражена мука и једна врста упале мозга.

Векторским вакцинама (вектори су безазлени вируси којима се у организам човека уноси активна компонента вакцине – шиљасти протеин) приписује се појава махом пролазне млитаве парализе познате као Гилен-Бареов синдром. Јавља се једном на око 130.000 датих доза, али је неупоредиво чешћи пратилац грипа и других зараза, укључујући ковид 19.

За векторске вакцине компанија „Астра-Зенека”, „Џонсон и Џонсон” и других зна се да некада доводе до посебне врсте тромбоза (ризик је 1:170.000), обично међу женама генеративног периода и да та компликација, упркос лечењу, узрокује једну смрт на сваких милион датих доза. Међутим, ризик да се умре од короне је 10.000 пута већи, а пре или касније свако ће се заразити. Додајмо и да је појава тромбозе 15 пута чешћа после заражавања него после вакцинације.

Руска вакцина „спутњик В” такође спада међу векторске вакцине, али су оскудни провериви подаци о њеним нежељеним дејствима. Попут „Синофарма”, ни „спутњик В” није подржан довољно квалитетном документацијом произвођача, а налази из различитих земаља су неподударни и оспоравани.

„Фајзеровим” и „Модерниним” вакцинама, заснованим на нуклеинским киселинама (информатичка РНК), замера се да су нове и стога непредвидиве. Међутим, и РНК улази у људске ћелије милионима година, а та технологија већ се користи и за лечење неких болести, као и за вакцину против еболе. Ове вакцине могу да доведу до благе и самоизлечиве упале срчаног мишића са учесталошћу 1:20.000 – 300.000. Обично погађају младе мушкарце, али шест пута ређе него зараза новим вирусом корона. Вакцинација 1000 пута смањује ризик од инфаркта и миокардитиса у општој популацији.

Наука је рекла своју реч: све вакцине против ковида 19 су безбедне и у мањој или већој мери су делотворне. Нежељена дејства су могућа, али су толико ретка, нарочито у поређењу са таквим појавама током природне инфекције, да се не поставља питање оправданости њихове примене.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији