Малобројни посвећеници и моћна подршка

На Дан „Политике”, 25. јануара 1922, свечано је освештан нови дом нашег листа у Македонској (тада Поенкареовој) број 33. У новом амбијенту осванула је 15. фебруара 1922. и нова рубрика „Шах”, посвећена игри која је убрзано освајала Европу. На тадашњем скромном простору од неколико страница, шах је добио част да једном недељно насловљава спортску четвртину стране. Рубрика је редовно почињала пажљиво изабраним шаховским проблемом у два потеза, једном од врло ретких илустрација на простору дупке попуњеним текстом. Нови пројекат је захтевао посебно одобрење, али и улагање у изливање дијаграма и фигура. Рачунало се на директно укључење читалаца, позваних да шаљу решења, а потом награђиваних објављивањем њихових имена и генералија.

Читаоци привучени загонетним позицијама на 64 поља застали би крај остатка рубрике и потом сазнали о најважнијим шаховским вестима. Тако у првој нашој шаховској рубрици, објављеној пре 100 година, стоји:

„Највећег данашњег мајстора на шаху, Капабланку, позвао је на мач руски велики мајстор Аљехин, једним занимљивим писмом које ћемо првом приликом објавити. Капабланка је примио понуду, али је изјавио да првенствено право има Пољак Рубинштајн, који се први пријавио.”

И затим:

„Костић је на своме турнеу по Енглеској одиграо са енглеским шахистима 165 партија, од којих је 145 добио, 20 правио реми и ниједну није изгубио! Костић ће ускоро доћи у Београд, „Београдски Шах-клуб” се спрема да га дочека на свечан начин у знак признања за пожњет успех.”

Иза тога следе вести о турнирима у Лондону, Паризу, Гетеборгу и Београду, као и најава предавања бившег светског првака Емануела Ласкера „о окултизму у шаху”.

Сусрет „Политике” и шаха на Сретење 1922. био је унапред најављен великим догађајима и променама на 64 поља. Годину раније генијални Кубанац Хозе Раул Капабланка преузео је шаховску круну најдужем владару у историји шаха Емануелу Ласкеру (у тексту названом „Ласкер Берлинац”), у Цељу је основан Југословенски шаховски савез, а у Паризу се припремало установљење Светске шаховске федерације (ФИДЕ), 1924.

Још важнији разлог била је светска слава коју је убрзано стицао први српски велемајстор Борислав Бора Костић (1887–1963). Управо су подвизи вршачког „шаховског апостола”, широм меридијана, надахнули најважније шаховске текстове у „Политици” непосредно пре увођења сталне рубрике. Тако, 23. новембра 1919, под насловом „Шахиста Костић”, објављујемо: „У Загреб је допутовао шахиста Костић, који је познат у целом свету као један од најбољих играча. У прошли уторак играо је у Трговачком дому, у исти мах са двадесет играча.”

Под истим насловом, уз поднаслов „Један невероватан играч који је задивио Париз”, наш лист 27. фебруара 1920. преноси утиске о Костићевим симултаним продукцијама, које је забележио париски „Тан”.

Шах је први пут поменут већ у другој години излажења „Политике”, 16. августа 1905, у занимљивом тексту под називом „Краљеви шахисте”, описујући страсну љубав различитих европских владара према древној игри.

Година објављивања тог текста, вест о „Турнир београдских шахиста” 21. фебруара 1910, али и све одлике прве сталне рубрике у нашем листу, јасно указују да је њу могао да води само један човек. Иако је рубрика била потписивана различитим иницијалима (С. Ј., С. И., С. Л. итд.), данас иза ње не може да се сакрије име Јакова М. Овадије, првог и дуго јединог српског шаховског новинара и популаризатора краљевске игре.

Угледни београдски адвокат Јаков Овадија Жак (1878–1941), почео је са објављивањем текстова у „Малом журналу” 1905, исте године када је освануо и први текст у „Политици” и када је организовао дописни меч између Београда и Шапца. Потом је о шаху писао у београдским листовима „Ново време” и „Епоха” (1910–1912), а повремено и у „Правди”. Чињеница да је шаховску рубрику у дневном листу „Време” (1921–1936) почео исте године када се појавила и у „Политици”, могла је да буде један од разлога за загонетне иницијале у нашем листу. И пажљиви избор шаховских проблема у „Политици” говори да је у питању био овај полиглота, преводилац прве наше књиге из те области, објављене 1921.

Заслуге Јакова Овадије су немерљиве и далеко превазилазе само изузетно плодну шаховску публицистику. Његовом заслугом срели су се за таблом велемајстори Бора Костић и Милан Видмар 1922, а у Београд су први пут, осим Видмара, дошли Геза Мароци (1922), Жак Мизес и Владимир Вуковић (1923), Емануел Ласкер (1924), Ханс Кмох (1926), Александар Аљехин и Рудолф Шпилман (1931). У готово свим светским шаховским адресарима Србија је била заступљена именом Овадије. Зато не чуди да је управо Овадија био један од потписника повеље о оснивању Светске шаховске федерације (ФИДЕ) у Паризу 1924, у име Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

За разумевање прошлости и будућности „Политикине” шаховске рубрике кључно је да је Овадија био симбол фанатичног посвећеника. Због својих снова и амбиција у популаризацији шаха често је трпео и плаћао зарадом из своје адвокатуре, наследством и великим делом имања. Дуго је морао да плаћа и дневним листовима, који су текстове о шаху третирали као рекламе, док није све убедио у њихов значај и место у општој култури.

И крај његовог живота је био трагичан. Као сефардски Јевреј настрадао је 1941. заједно с породицом, а околности нису никада рашчишћене.

После Другог светског рата, када је шах постао симбол Социјалистичке Југославије, шаховско новинарство је постало професија, уз моћну подршку државе и врхунских резултата појединаца који су нас од 1950. до 1980. држали у светском врху.

Свој други век шаховска рубрика „Политике” још једном почиње из почетка, али с много виших позиција него 1922. И опет можемо да се надамо периоду узлета јер је врело шаховских талената у Србији непресушно, а шаховска организација, после више деценија, добија снажну подршку државе. Преостаје још да чекамо нове фанатичне посвећенике и у шаховском новинарству јер су неопходни, како за таблом тако и ван ње.