Кишна соба

Киша може да пада у вашу собу – буквално, или у преносном смислу. Буквално – ако нисте поправили кров који прокишњава, а станујете на последњем спрату куће са равним или косим кровом. Још прошлог лета нешто сте наслутили, било је некаквих сумњивих сенки око прозора које су опомињале а ви сте одвраћали поглед, као „није то ништа – можда ми се само чини, па шта, неће ваљда поплава?”

И би поплава. Што због тога што сте били лењи, што због тога што нисте имали пара, кров је остао онакав какав је био – нагрижен зубом времена и реалсоцијалистичком тезом да је друштвена имовина брига свих нас – стан јесте ваш али је кров заједнички, па сви треба да плате његову поправку. Стварност је нешто друго, јер цела кућа сада ћути. Мук. Свима је жао, али шта се ту може, неко не може, неко неће, а неко из приземља и не зна да уопште постојите, ви са вашим кровом. А киша и даље пада у вашу собу, прво од истопљеног снега, који се окомио и удружен са кошавом сипао по крововима дању и ноћу, а онда стао да се одмори и почео полако да се топи, па се тако романтика светлуцаве белине полако претварала у реалност замућене воде, која се разбашкарила по вашим зидовима, стварајући јединствене и нежељене аквареле и пастеле.

Снег су наследиле праве пролећне кише – а кад смо код кише, ту је онај други, преносни смисао присуства ове у вама, па самим тим и у вашој соби.

Киша је одувек била симбол свемирског утицаја на земљу, божји дар у виду анђела који са неба на земљу стиже у свакој капи воде. Киша је кћи облака и олује. „Улице су после пљуска биле од липовог чаја”, поетски кишу опева Данилов, а Десанка пише да су кише „гласови успаванке, по свој васиони разасути...” А тек у музици! Многи сјајни композитори нису одолели ритму који ромиња, сипи, пада, пљушти, лије... па су га упили у своје ноте да се излије по концертним подијумима света.

Гастон Башлар у „Поетици простора” пише о томе како су данас куће у граду наслоњене једна на другу, без корена и без хоризонта. „Таква кућа више не зна за драме свемира”, каже он а ја узвраћам: „Зна, како да не зна”. Само на један други, непоетски начин. Кућа добро зна за кишу, али од ње је најчешће само боли глава. И наставиће да је боли ако за лек не узме битумен, шљунак, хидроизолацију.

Зато, одложите снове за сутра, а данас поправите кров да би сте после на миру, у својој соби, могли да сањате „пљусак миловања док киша лије са свих страна, грана и олука, док буја по градским плочницима голим и одасвуд се слива...”

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs