Плејмејкер у операционој сали

Доктору Марку Јеврићу, некада талентованом дечаку, кошаркашкој звезди у родном Лесковцу, судбина и живот одредили су сасвим другу улогу. Данас је хирург у Институту за онкологију и радиологију у Београду и иза њега је већ небројено много операција.

Пандемија вируса корона улази у трећу годину, а у њеној сенци одвија се подједнако важна борба здравствених радника с малигним болестима. И како објашњава наш саговорник, специјалиста опште хирургије, један од наших најуспешнијих хирурга, у Институту за онкологију и радиологију Србије у тој борби располажу с најсавременијом дијагностиком, терапијским методама, а резултати лечења су све бољи због увођења протокола. Бољем третману рака допринело је и увођење циљане такозване таргет терапије и употреба лекова најновије генерације. Наш саговорник има добру вест за многе жене оболеле од рака дојке: у институт ће ускоро стићи иновативна терапија такозвани ЦДK 4/6 инхибитори за узнапредовали карцином дојке.

Не заостајемо за светом

– Србија у многим сегментима лечења канцера не заостаје за светом. Захваљујући искусним лекарским тимовима ми већ имамо европски ниво. Међутим, потребна нам је нова, већа зграда института, јер то би непотребних мука решило и најтеже болеснике и хирурге. Актуелна власт обећала је да ће у догледно време подићи нови онколошки центар, што је од непроцењиве важности за наше здравство и народ Србије – подсећа др Јеврић.

Најважнији део лечења малигних тумора одвија се управо у операционим дворанама старог здања института. Има их пет, али би се и операциони тим и болесници осећали безбедније и комотније када би их било више.

Истиче да се хитни случајеви решавају одмах, а на операцију се чека просечно око месец и по дана. Међутим, у вртоглавим налетима ковида 19, као што је сада случај, већ заборављено дуго чекање на оперативне захвате враћа се на тапет. Разлог за то је што ковид болнице преузимају анестезиологе одасвуд, па и из Института за онкологију, чији окрњени тимови тиме губе свој тешко установљени ритам.

– Оно што је у институту добро јесу успостављени протоколи лечења, који се из године у годину унапређују и прате светске трендове, а они подразумевају и конзилијарно лечење. У конзилијуму се окупљају сви специјалисти, чије је мишљење неопходно да се донесе одлука о даљем лечењу. Надлежни су се побринули да сада имамо врхунске магнетне резонанце, скенере, колор доплере, ултразвук, акцелераторе, 3Д мамомате... Тога раније није било – наводи др Јеврић.

У установи, коју толико хвали и воли, др Марко Јеврић се нашао после студија медицине, током којих је заслужио стипендију амбасаде Краљевине Норвешке, јер је у индексу ређао многе десетке, па је крајњи скор био 9,62. Уследила је специјализација, потом се едуковао у области хирургије рака дојке у Јапану, учествовао у домаћим и европским значајним пројектима, а прошле године стигао и до докторске титуле. После бројних операција, поготово када је реч о хирургији рака дојке, данас др Јеврић има само једну важну поруку: канцер дојке је излечив када се открије у раној фази, када туморске ћелије нису пробиле базалну мембрану. И поодмакли рак могуће је „превести” у хронично стање с којим се живи.

Уз оперативно лечење рака штитне жлезде, меланома и саркома коже, фокус др Јеврића је на канцеру дојке који је, према неким проценама, код нас попримио карактеристике епидемије. Срећом, паралелно стижу информације о новој генерацији лекова који уз специјалне терапије успешно лече или барем продужавају живот најтеже оболелих.

Докле смо стигли у борби с тешком болешћу?

– Према статистици истраживачке агенције „Глобокан 2020”, у Србији је дијагностификовано више од 6,5 хиљада оболелих уз стопу смртности од 23,9 процената. У последњих 15 година остварен је напредак у лечењу канцера дојке. Томе су допринели рана дијагностика и побољшање оперативног лечења, али и расположивост савремене хемио, таргет и радио терапије. Нове генерације лекова двоструко увећавају шансе за преживљавање оболелих, а они су сада више доступни и нашим пацијентима, што је заслуга Министарства здравља и Републичког фонда здравственог осигурања – истиче наш саговорник.

Иначе, узак и дуг ходник до ординације др Јеврића увек је препун жена најразличитијих годишта, међу којима се све чешће појављују жене у тридесетим годинама, па и сасвим младе девојке. Упркос гужви, у ходнику превладава тишина, а у загушљивом ваздуху струје најразличитије емоције: брига, страх и туга. Догађају се и широки осмеси у тренуцима радости када из ординације изађе жена чија је дијагноза: бенигна. Реч бенигна најлепша је могућа реч коју би да чује свака од пацијенткиња које стрпљиво и дуго чекају испред његове ординације.

Др Јеврић често мора да саопштава најтежу дијагнозу. Каже да се води праксом да се пацијентима саопштава истина, ма како лоша била, дакако, уз објашњење шта и како даље, не би ли се рак што пре отклонио или, у најтежим случајевима, успорио. Али, млади лекар уме и да утеши и пружи наду пацијенткињама, а топли однос и непосредност понео је изгледа с југа Србије, из родног Лесковца.

Баш безбрижност, дружење и смех др Марко Јеврић помиње када се данас с места хирурга осврне на дечачке дане у родној вароши. Открива нам како је некада био велика кошаркашка нада, плејмејкер подмлатка познатог српског тима Здравље Лесковац. Када се уписао на Медицински факултет и нашао на животној раскрсници, увидео је да професионални спорт не може да опстане уз ове тешке студије. Тужна срца морао је да се опрости од коша и кошарке, коју и данас воли, али у њој активно не учествује.

Омиљене спортске фигуре, као што су Меџик Џонсон и Мајкл Џордан, Петровић и Дивац, у други план потиснули су Маркови учитељи хирургије без којих, тврди, не би био то што данас представља. Пре свих, издваја хирурга-онколога, професора др Радана Џодића, који је умро у јуну 2020. године. Он га је научио финесама оперативног лечења, поготово канцера штитне жлезде.

 – Учење код професора Џодића било је од пресудног значаја за моју хируршку каријеру. Ко није прошао његову школу, има проблем у хируршком раду – тврди Јеврић. Изузетно поштује и др Владана Пошарца, специјалисту опште хирургије, који га је упутио у хирургију дојке.

У хирургију, краљицу медицине, заљубио се, каже, још у средњошколским клупама:

– Допало ми се то што је хирургија стваран посао где пацијент дође с проблемом који му се разреши у кратком року, а резултати лечења видљиви су брзо. Хирургија је лепа, креативна, ниједан случај није исти, сви су специфични, нема рутине. Сваки захват је прича за себе и захтева одређена прилагођавања.

Не пориче да је посао хирурга у онколошком институту тежак и да захтева чврсту и добру организацију. Радни дан почиње рано ујутро лекарском визитом, остатак проведе у операционој сали, а догађа се да кроз конзилијарне и амбулантне прегледе прође и до 70 пацијената у једном дану.

Тренира и чува руке

– Трудим се да ништа не одлажем, већ да све обавезе завршим током дана – каже наш саговорник.

Открива да се за свој оперативни радни дан припрема тако што пронађе бар мало времена за одмор, а како би задржао добру концентрацију и психофизичку спрему у последње време редовно тренира.

Говори се да хирурзи нарочиту пажњу морају да поклањају својим рукама, можда већу него пијанисти. Колико је тачна ова прича?

– Вероватно има истине у томе. Клоним се активности које би довеле до евентуалних повреда па самим тим и до ограничења мог рада – искрен је др Јеврић.

Шта ће хирургу виртуелни свет

Др Марко Јеврић нема активне профиле на друштвеним мрежама.

– Искрено, не стижем да их користим. А и шта ће једном хирургу виртуелни свет?

Прижељкивао сам девојчицу

Хирурзи морају да буду веома посвећени својој професији и питамо како посао усклађује с другим сегментима живота: породицом, друштвом, одмором.

– Тешко је наћи баланс и ускладити све обавезе с приватним животом. Трудим се да сваки слободан тренутак проведем с породицом и пријатељима – каже хирург и открива како неколико најближих пријатеља нису лекари, мада уме да се дружи и с људима из сопствене професије.

На листи професија које лично цени, сем правника, значајно место имају грађевинци, какав је био његов ујак, па архитекте, електроничари, уопште природњаци, али и просветни радници, што је професија и Маркове супруге Тамаре.

Најлепше тренутке Марко проводи с петипогодишњом ћерком Ларом.

– Прижељкивао сам девојчицу и жеља ми се остварила! У породици већ имамо довољно мушкараца, па је Лара свима право откровење – открива нам поносни тата.