У наредних 10 до 15 година неће бити алтернативе руском гасу

Све тежа енергетска ситуација настала као последица заоштравања односа између Русије и Украјине, блокаде гасовода „Северни ток 2”, скок цене сирове нафте за само један дан на скоро 100 долара за барел нису само проблеми Европљана који ће, како им је поручено из Русије гас плаћати 2.000 долара за 1.000 кубика, већ и западног Балкана и Србије. Шта Србија може да уради да се криза не прелије у великој мери и на њу, поготово ако се зна да 99 одсто укупних количина гаса увозимо из Русије, а да при томе постоје стални притисци да ту зависност смањимо. И председник Александар Вучић је пре два дана у Монаку рекао да је цена од 2.000 долара за нас апсолутно неодржива. „Не знам ко то у Европи може да плати, али они без руског гаса не могу. То што ће танкерима да довозе течни природни гас то су празне приче. Знам добро колико и ког гаса има у Александрополису и гасоводима ТАП и ТАНАП”, казао је Вучић, преноси Танјуг.

Упитан како што безболније да пребродимо кризу, Милош Здравковић, стручњак за енергетску ефикасност, објашњава за „Политику”, да енергетска криза која је погодила Европу није мимоишла ни Србију, иако наша земља до краја јуна има гарантовану цену гаса од око 270 долара за хиљаду кубика. Више нико не може очекивати овако повољан аранжман, јер је цена овог енергента у међувремену утростручена, али се Србија нада да би ипак, због добрих односа са Русијом могла да прође боље.

Слаже се да су наводи о ТАНАП-у и ТАП-у гасоводима којима би требало да се допрема азербејџански гас, као и течни природни гас (ЛНГ) празне приче. Због тога Србија не може да потражи алтернативу руском гасу како то предлаже Габријел Ескобар, заменик помоћника државног секретара Сједињених Америчких Држава за Европу и Евроазију из једноставног разлога што та могућност не постоји.

– У наредних 10 до 15 година, када говоримо о Европи (последично и у Србији), неће бити алтернативе руском гасу. Другим речима, нема га довољно из других извора тако да је немогуће да наши потрошачи руски гас замене неким другим. Складишта гаса у „Банатском двору” је одличан бизнис. Тренутно је један од извора енергетске стабилности. На примеру суседне Мађарске која има складишта капацитета шест милијарди кубика наспрам српског у „Банатском двору” ( капацитет 450 милиона кубика), видимо да смо у озбиљном заостатку, односно да нисмо много урадили зарад своје енергетске стабилности – наглашава он.

Упитан шта би тек радили да немамо „Балкански (Турски) ток”, и да ли можемо да очекујемо да ће неки гас потећи гасоводом Ниш–Димитровград, одговара да поједини кругови у нашој земљи, посебно министарка енергетике Зорана Михајловић, форсирају значај интерконектора између Србије и Бугарске, који се гради уз подршку ЕУ и Европске инвестиционе банке.

– Брисел и Вашингтон гурају овај пројекат због својих геополитичких интереса. Осим што је тај гасовод скромног капацитета, 1,8 милијарди кубика, нема изграђене инфраструктуре са којом би требало да се повеже на трасу кроз Бугарску и Грчку да би уопште могао да стигне до нас. Такође, не постоји ни гас који би том рутом могао да долази до Србије. Градимо цевовод дужине 109 километара и на то ће да се потроши део новца (50 милиона евра грант ЕУ, 25 милиона ЕУ кредити, 10 милиона буџет Републике Србије), а гаса нема, као ни потребне инфраструктуре – објашњава Здравковић.

С друге стране од бугарске границе ка Софији не постоји гасовод, као ни интерконектор између Бугарске и Грчке. То није почело да се гради, као ни гасни плутајући терминал у грчкој луци Александрополис. Сумњам у тај пројекат, наводи он, као што се испоставило да је промашај и гасни терминал на Крку у Хрватској. ЛНГ-а нема довољно, а не може да конкурише ни ценама. То значи да је изградња „Балканског (Турског) тока” најзначајнија инвестиција у енергетском сектору у Србији.

– Добили смо повлашћене количине гаса за шест месеци. Договор из Русије изгледа ипак није био за аплауз, јер гаса немамо довољно. Политичари кажу да је разлог томе што нисмо улагали у проширење складишта. Чињеница је да нисмо, али стручњаци тврде да исти ти политичари нису на време планирали иако су знали какво је стање у енергетском систему. Ту говоримо пре свега о инсталисаним капацитетима у термоелектранама, у каквом је стању ТЕНТ, у каквом су копови у „Колубари”, ми смо свакако морали да предвидимо много већу потрошњу гаса. Да смо веће количине резервисали на време, плаћали бисмо их по цени из претходног аранжмана 270 долара за хиљаду кубика – напомиње Здравковић.

– Русија ће остати најважнији европски снабдевач гасом због географије, инфраструктуре, ресурса, капацитета, као и досадашње поуздане праксе испоруке уговорених количина енергената. Предвиђа се да ће се међурегионални извоз гаса утростручити до 2030. године и да ће, углавном, долазити из Русије, са Средњег истока и из Африке. „Гаспром” из године у годину бележи тренд пораста испоруке гаса, што представља јасну индикацију о доминантној улози ове компаније на тржишту природног гаса. Европа је реално зависна од производње и транспорта гаса из Русије и из држава Кавказа, са којима је постигла аранжмане за функционисање система производње и транспорта ка другим тржиштима – наводи проф. др Митар Ковач, оснивач Евроазијског безбедносног форума.

Било како било Руска Федерација има највеће светске резерве природног гаса. Ове резерве чине 24 одсто укупних светских доказаних резерви и углавном се налазе у Сибиру. Поља Јамбург, Уренгој и Медвежје садрже око 45 процената руских резерви гаса. Знатне резерве се налазе и у северној Русији, закључује проф. др Ковач.