(Зло)дух у разним облицима

Ових дана сведоци смо нарочитог политичког егзорцизма на нашој јавној сцени. Поводом двадесет година од одржавања Осме седнице ЦК СК Србије имали смо прилике да видимо које се методе употребљавају у њеном тумачењу. Разни (само)звани интерпретатори огледали су се у вештини истеривања баука "Милошевићеве" политике из нашег бића и мишљења.
Трудили су се да нам оживе сећање на 90-те године, када је вођена херојска борба против злодуха који је из боце изашао баш на Осмој седници.

Да случајно не бисмо заборавили, подсетили су нас да је ОН крив (између свега осталог страшног што нам се десило) за физичку ликвидацију политичких противника, сузбијање опозиционих медија и угрожавање права националних мањина.

Чињенице да је у том периоду више убијено функционера власти од представника опозиције, да је било далеко више опозиционих медија од позиционих, и да је Србија једина земља бивше Југославије која је сачувала мултиетнички састав становништва, само су изузеци који потврђују правило. Наиме, мора бити да је ОН убијао и "своје", како би за то оптужио политичке противнике (видети такође бомбардовање РТС-а), као што мора бити да су опозициони медији и мултиетничност били само маска којом је манипулисао зарад одржања на власти. Као што су маске биле његов "комунизам", односно "национализам".

"Заправо, он није марио ни за једно од ових опредељења, само је гледао да му послуже на учвршћењу и одржању власти" (Васо Милинчевић, Политика, 16. 09. 2007) "У томе је имао издашну помоћ супруге Мире Марковић, такође патолошки опседнуте влашћу" (исто). Од Милошевића је гора једино његова супруга; заједно су чинили злочиначки пар који је од ране младости сањао дијаболичне снове о неограниченој власти.

Да је несумњиво реч о ђаволској работи потврђује један новинар – Милошевић, по њему, личи на "шегрта који је ушао у ђаволску радионицу" и коме се свидело оно што је тамо видео (Милан Милошевић, емисија "Око", РТС 26. 09. 2007). А медицинску дијагнозу овог феномена добили смо од једног публицисте: Милошевић је заправо боловао од "аутистичног психопатског поремећаја" који има генетску основу (Ђорђе Јончић, Политика, 27. 09. 2007) Сада нам постаје јасно откуда прекопавање по породичном стаблу Милошевића и његове супруге.

Када смо већ код психо(пато)логије, треба рећи да овакви методи тумачења показују особине параноје. У параноичном систему мишљења, читава иначе сложена стварност редукована је на деловање једног принципа. У овом случају, бројни политички, друштвени, културолошки, па и (социјално)психички фактори који делују у једној историјској ситуацији, сведени су само на један – наводно болесне личности једног брачног пара.

Није Милошевић био представник једне политике, већ је једна политика била израз Милошевићеве личности. Отуда непрестана персонализација и психологизација свих друштвених феномена – уместо да се у њима тражи деловање објективнијих структура, они се представљају као пуке манифестације једног индивидуалног (зло)духа. Сви смо били сведоци, а многи и учесници колективне параноје у погледу Милошевића. Она се наставља и након његове смрти, у оваквим тумачењима историјских догађаја, у фанатизмима да смо ми и седам година након његовог одласка с власти ту где јесмо (а нисмо тамо где би требало да будемо) због Милошевића.

Он је универзални кривац за све, чак и ако је урадио нешто позитивно, то је само привид који прикрива ону суштину, његову "злочиначку" природу и исту такву политику. Зато је параноични систем логички савршен, свака контраевиденција бива објашњена управо као деловање те суштине. Као (зло)дух он се појављује у разним облицима, у лику НАТО бомбардера или војника Армије БиХ који разносе тело рођаке једног новинара. А против таквог бића су, наравно, сва средства дозвољена, од некрофилног перформанса поводом његове сахране, до сликања с глоговим колцем на његовом гробу. У овоме су учествовали управо они који себе сматрају модерним, који ваљда као такви не верују у вампире и вештице.

Наставник филозофије