Држ’ се само чврсте моћи

Данима сам стрпљиво чекао да социолози реагују на текст свог колеге Владимира Вулетића „Мека моћ круга двојке” у „Политици” од 10. фебруара. Катедра за социологију београдског Филозофског факултета, са које је професорка емеритус Марија Богдановић часно бранила достојанство Универзитета у Београду током несрећних 1990-их, има више чланова и у етичком и у професионалном погледу привржених ставовима своје бивше деканке и ректорке. Можемо само да нагађамо зашто се нису огласили овим поводом. Шта је све спорно у Вулетићевом чланку?

1. Прилично је јасно да је текст писан по задатку, као одговор на претњу коју за власт представља кандидат за градоначелника, професор Владета Јанковић.

2. Неукусно је за једног од највећих српских интелектуалаца рећи да је „самозадовољни старчић”. Поред тога, образован човек, чак и ако није социолог, морао би да зна да су, најблаже речено, политички некоректне предрасуде и дискриминација на основу година старости. Као да се Вулетићу лично обраћа повереница за равноправност Бранкица Јанковић када каже: „Ејџизам би могао у овом веку да постане оно што су расизам и антисемитизам били у прошлом.” Уз то, интересантно би било сазнати да ли, у својој доследности, Вулетић назива „старицом” Јанковићеву исписницу, Марију Богдановић. Или су такве квалификације резервисане само за одабране политичке противнике? Изнад свега, није ли та недолична синтагма разголићујући показатељ зависти према колеги познатом по импресивној академској каријери?

3. Ако је „круг двојке” синоним за неку сегрегацију, она није толико просторна, како је дефинише Вулетић, колико духовна и вредносна.

4. Ма колико се копрцао, Вулетић „просторно”, по свом окружењу, па и радном месту, припада „кругу двојке”. Са те позиције је до само пре шест година био оштар критичар власти („Уместо модернизације нас у последње три године враћају у средњи век ... две трећине грађана у Србији живи или у беди или на ивици беде.”) Његово право је да у зрелим годинама доживи нагло „просветљење”, али било би укусно да са мање агресивности оправдава своје конвертитство.

5. Он панично покушава да се дистанцира и од „више средње класе”, којој формално још припада, мада се њених вредности одрекао када је, као председник Управног одбора РТС-a, максиму „Ваше право да знате све” заменио са „Наше право да вам намећемо своју истину”.

6. Спорна је констатација: „Последњих десетак година ... припадницима нижих друштвених слојева омогућена је узлазна социјална покретљивост каква се одавно не памти”. Вулетић није толико стар да не може да се сети својих студентских дана, када су, упоредо са њим, универзитетско образовање (поштено!) стицали пуки сиромаси, захваљујући социјалној политици бивше федерације.

7. Запањујуће је мешање узрока и последице у реченици: „Не чуди отуда што су управо припадници тих слојева постали истовремено и социјална база владајуће политичке странке”. Не само неки социолог, већ и сваки лаик ће потврдити Вулетићу да је практично једини услов за усходну социјалну покретљивост управо припадност владајућој странци. Дакле, прво чланство, па катапултирање увис.

8. Најблаже речено, некоректно је писати да се „током последњих десетак година” у Србији одиграла „готово мирна револуција” као наводно неминовна „промена у светском капитализму”. Нигде у савременом капиталистичком свету такве промене нису подразумевале обесмишљавање институција, гушење медија, растакање система вредности и, како социолози кажу, претварање демократског у хибридни режим владања.

9. Посебно је ружно тврдити да је „виша средња класа успела да, подстичући национализам” омета прогрес, уз констатацију: „Управо збивања деведесетих сведоче колико малигна могу да буду настојања више средње класе да очува свој положај.” Па, није ли баш та класа тада у „кругу двојке” цепала ципеле и није ли лупала у шерпе због националистичке политике владајуће „црвено-црне коалиције”?

10. Цинично је с Вулетићеве стране када „вишој средњој класи” приписује „борбену мржњу”, уз наводни „презир и гнушање према свему новом”. Прво, та социјална група је у савременим друштвима носилац прогреса. Друго, није ли управо власт одговорна за поделе у друштву? Ко говори о „унутрашњем непријатељу”, „страним плаћеницима”, „издајницима” и сл.? Верује ли заиста Вулетић да то није израз слепе мржње, већ веран опис његових колега са универзитета? Да ли слуша преносе из Народне скупштине?

11. Нетачно је да представници средње класе из „круга двојке” „заузимају привилеговану позицију”. Да ли су њима намењени тендери са једним учесником, фиктивни уговори, незаслужене функције за које су неспособни или плаћена чланства у разним одборима?

12. Када критикују „Београд на води”, „припадници ове групе” бране, а не жртвују свој углед. Није само питање части бити на страни САНУ, Универзитета у Београду и одговарајућих струковних удружења. Невероватно је да Вулетићу није алармантно што је огромна јавна површина под тајанственим условима предата у приватно власништво неком странцу, да не помињемо све остале фрапантне околности тог антологијски мутног трансфера.

13. „Старој елити” не мора да буде недоступан „део града који симболизује успон нове елите”. Довољно је само да жртвује принципе и одабере „праву” чланску карту. Огромној већини њених припадника служи на част што је одолела том изазову.

14. Уметничке квалитете споменика Стефану Немањи оспоравају сви наши угледни естетичари, да поменемо само Ирину Суботић, а мало ко може да се поноси чињеницом да наш главни град нема пристојну железничку станицу. Додајмо и да је, шире гледано, дивљање грађевинске мафије незапамћени урбанистички и еколошки злочин.

15. Јесте „демократија игра бројева”, али та девиза се не примењује на систем у каквом обитавамо, осим уколико „игру” не схватимо у манипулативно-уцењивачком смислу.

16. Многе Вулетићеве колеге не би се сложиле са његовим разумевањем појмова класизам и џентрификација, као и са низом ставова за чије разјашњење недостаје простор.

Професор Медицинског факултета у Београду у пензији