Омиљени Словак

Ако постоји тема која зближава све навијаче Новака Ђоковића, то је Марјан Вајда. Од стручњака до пензионера и домаћица крај телевизора, свакога то лице обасја као пун месец, било да се детиње весели или очински забринуто ћути на клупи. И већина сада с тугом преживљава њихов нови растанак.

Јер Вајда (57) није само та срдачна ведрина са клупе, он је реални сувласник 20 гренд слем титула и 85 од 86 титула током 15 година сарадње. Потврдио је то и својим одсуством у досад натежем периоду Ђоковићеве каријере, између првог освајања Ролан Гароса 2016. и повратка на шампионски пут на Вимблдону 2018.

Када је досегао један од својих врхунаца за историју тениса, повезујући пехаре на сва четири највећа турнира, Ђоковић се сударио са самим собом, с мотивацијом, повредом и операцијом коју је желео да избегне. На половини тог периода први пут се растао с Вајдом и покушао да крене из почетка, са Агасијем и Штјепанеком. Није ишло.

Ђоковићеве изненађујуће одлуке омиљена су забава на широкој лепези ставова навијача, од мржње до обожавања најбољег тенисера света. Нема тог који бар једном није препоручио бољи потез од Ђоковићевог. Као и сви „кибицери”, често се чуде и питају ко то даје лоше савете најбољем и зашто није још бољи од најбољег. Многи желе да јавно изнесу своје виђење, у нади да ће их шампион чути и послушати. Заборављају да Новак неће променити своје одлуке ни на наговор најближих и да је стигао дотле докле јесте управо такав какав је, уз много покушаја и погрешака, али уз неограничену веру, уз спремност да касније призна своју грешку и пође другим путем.

Увек је био свој у крупним питањима и с том својеглавошћу стигао где нико није. Што је још важније, увек је био спреман и да се коригује и поправља унедоглед, посебно на терену. Да није такав, не би још 2006, на почетку каријере, одбио примамљиву понуду Велике Британије, као што ни 2021. не би на Олимпијским играма додао свом програму и мешовити дубл иако су га од тога одговарали сви најближи.

Један од њих био је и Марјан Вајда, увек са саветом, али и са спремношћу да буде одбијен. Ћутке је носио штит господару, као верни Санчо Панса, знајући да модерни Дон Кихот може да поруши више ветрењача него што је он видео у целој каријери. Никада није много говорио о тајнама сарадње, осим када се 2018. вратио у тим, на један немушти телефонски позив пулена, дубоко уздрманог падом испод 20. места светске листе. Тада је Вајда први пут изнео захтеве и услове за даљу сарадњу. И десило се ново чудо.

Кажу да су се о новом растанку договорили још после Ђоковићевог самоисцрпљивања на Олимпијским играма. Чували су то као тајну, Вајда му је био највећа подршка у ери аустралијског понижења, а сада га још једном пушта да тражи свој пут на новој раскрсници, у време неизвесних амбиција за невакцинисаног Ђоковића.

У време тужног раздруживања најближих, од присилне социјалне дистанце до раздруживања братских народа. Као што брижни родитељ зна када мора да пусти дете, Вајда верује да ће се Ђоковић у новим околностима поново дићи. А траг легендарног пријатељства ће остати и између два народа. Јер мало је рећи да је Вајда, као друго Ђоковићево лице, омиљени Словак у Србији, али није много додати да је заслужан и за боље разумевање два народа.