Србија и Русија – два интереса

Уједињене нације подсетиле су ове недеље на неке своје старе славне дане када је у Генералној скупштини, скоро акламативно, изгласана осуда инвазије Русије на Украјину. Стара дама у Њујорку била је тог дана важна светска позорница у којој је донета ретко убедљива одлука и то против једног од оснивача и сталне чланице Савета безбедности. У Уједињеним нацијама одавно не лежи политичка моћ да утиче на ток важних светских догађаја, али гласање против Русије ипак је имало јак светски одјек, нарочито његов убедљив исход од 141 према пет.

Као и читав поредак међународног права и УН су уточиште за глас малих и прилика да буду равноправни са великим, некада оваквим важним одлукама, а некада бар малим гестовима који скрећу светску пажњу. Хрушчов је ударао ципелом о сто, Кастро је уместо 15 минута говорио четири сата, Боливијац Ево Моралес је за говорницу донео лишће коке, коју је и сам узгајао, а Уго Чавес се после говора Џорџа Буша млађег крстио за говорницом, говорећи да је пре њега ту био ђаво и да се још осећа сумпор.

Србија је била једна од 141 чланице УН које су осудиле Русију због инвазије на Украјину. Имала је све разлоге за то, можда и више од осталих. Не само што је реч о кршењу свих међународних повеља, већ и зато што је и сама била жртва идентичног правног насиља. И што је најважније, гласала је у складу са својим државним интересима, а то је ипак једини мотив и разлог са којим сви долазе у Њујорк на састанке УН. Па чак и ексцентрици који су на њима правили циркус у протеклих 75 година.

Гласању Србије аплаудирали су сви у Европској унији, овај потез поздравила је и Америка, па и све комшије у региону, Хрватска телевизија је то нарочито регистровала у извештају из Њујорка. Као да је реч о неком великом изненађењу, али да ли је баш тако? Изгледа као да су очекивали да ће Србија да гласа против својих интереса, да би из неког разлога заштитила интересе Русије. А Србија је на Ист Ривер дошла, у ствари, истим послом као и Русија – да каже који су јој интереси и да их брани. Нису се поклопили, али ни то није ништа ново ни изненађујуће. У протеклих неколико деценија, оваквог непоклапања било је на претек, и то искључиво вољом Русије.

Почнимо од Уједињених нација. Да нам Русија никада није уводила санкције, а то се често чује, једноставно није тачно. Од око 150 резолуција које је Савет безбедности донео почетком деведесетих у вези са распадом Југославије, десетак је предвиђало казне и санкције тадашњој СР Југославији, односно Србији. Почев од забране извоза оружја 25. септембра 1991. (Резолуција Савета безбедности 713), па до 30. маја 1992. (Резолуција Савета безбедности 757) када су нам уведене санкције и блокада без преседана у историји, после чега смо и избачени из Уједињених нација. Ниједном није било руског вета на ове одлуке.

Овакав однос према Србији, Русија је наставила и уочи бомбардовања. Резолуција 1244 није пала с неба, пре ње донете су чак четири око сукоба на Косову, где је Србија упозоравана да крши мир (резолуције Савета безбедности 1160, 1199, 1203 и 1239), уведен јој је ембарго на увоз оружја (Резолуција СБ УН 1160 од 30. марта 1998), а од Хашког трибунала затражено да прикупља информације о злочинима на Косову (Резолуција Савета безбедности 1199. од 23. септембра 1998). Све уз подршку Русије, зато што је то био њен интерес.

И изван УН, али и са њима у вези, руски лидери небројено пута су подсећали да њихов интерес може директно да се коси са интересима Србије. И почетак инвазије на Украјину, Путин и његови су правдали жељом да се у Донбасу „не понови Сребреница”. Тако говоре још од 2008, када је Лавров правдао напад на Грузију речима да „није могла да дозволи акте геноцида, као што је било 1995. у босанском граду Сребреници”. Да, Лавров је за „Wall Street Journal” тада употребио реч „геноцид” за злочин у Сребреници. Зато што је то било у руском интересу.

Много пута од тада, Москва користи Сребреницу да правда своју политику према Донбасу. Путин је ове две ствари први пут повезао 2017. у Сочију, па поновио две године касније, као и сада када је покренуо инвазију на Украјину. У међувремену, сребреничким масакром у контексту Донбаса махали су и његови нижи сарадници, као портпарол Дмитри Песков или Дмитриј Козак, заменик шефа руске председничке администрације. Јасно, то је у њиховом државном интересу.

Да је само у руском, али не и у српском интересу био и спектакуларни долазак руског батаљона из Босне на Косово у јуну 1999, показало се када је он повучен чим су чули да морају сами да сносе трошкове своје мисије на Косову, а да им је снабдевање блокирано. Руски војници, слављени од Срба као неки ослободиоци, сасвим су отишли са Косова до августа 2003, што је Путин правдао речима да војним присуством Русија не жели да прикрива „развој Косова у погрешном правцу”. И повлачење је, дакле добро ако је у државном интересу и овог пута Русије.

Тек је проглашење независности Косова отворило врата Русији да игра двоструку игру, да га начелно оспорава као кршење међународног права, а да га у исто време користи за своје офанзивне планове према суседима. Марија Захарова је, на пример, говорила да је косовски преседан отворио могућност да се од Грузије отцепе Абхазија и Јужна Осетија, а после и Крим, Доњецк и Луганск. Све њих је Москва признала као независне државе, зато што је то њен интерес, без обзира на то што се директно судара са интересом Србије око Косова. Када Путин и Лавров у првим данима инвазије на Украјину кажу да право на суверенитет имају само оне државе које заступају читав народ на њиховој територији, онда то треба да значи да Србија нема суверенитет над Косовом, јер га не прихватају косовски Албанци. Опет – искључиво интерес Русије, без обазирања на било чији други интерес, и у овом случају, поново на штету Србије.

Ових дана друштвеним мрежама се шири слика са грбом Русије, преко које пише – Ако Србија уведе санкције Русији, ја сам онда против Србије! То не пишу Руси, већ људи из Србије. Они који су убеђени да њихова рођена земља не сме да има никакав интерес, чак ни право да га има, већ да је интерес неке стране земље једини и најпречи. Такав однос према својој земљи има своје име негде на дну моралних и људских нитковлука, али има и кривичноправну дефиницију.

За разлику од тога, Србија се у УН понела као зрела и одговорна држава, чији председник заступа искључиво интерес своје земље и интерес свог народа, а за то  има и највише морално оправдање. Имала је пред собом и историјско сећање на хладни загрљај руске „братске љубави” из неколико прошлих деценија, на чије поједине сцене смо овде укратко подсетили. То је подсећање да државе и народи имају само и искључиво интересе, не и људске емоције. Русија нас на то подсећа већ деценијама и време је да је правилно схватимо. У интересу Србије.

Директор Међународног института за безбедност