Нико није одбио вакцину

На Институту за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак” тог 15. марта 1972. године оствариле су се највеће слутње лекара – анализе су потврдиле присуство великих богиња у земљи. Сумња на ову болест постављена је дан раније код пацијента у Призрену. Од тада па до краја епидемије опасан вирус однео је 35 живота, а од њега је оболело 175 људи. То је била највећа и последња епидемија вариоле после Другог светског рата. Иако и даље постоје сумње у званичне верзије о томе како се појавио вирус на тлу наше земље, реконструкција догађаја је показала како се заправо ширио талас оболевања. За епидемију се, заправо, сазнало у јеку другог таласа.

Професор др Зоран Радовановић, епидемиолог, који је написао књигу „Вариола вера – вирус, епидемија, људи”, каже да је све кренуло од одласка на хаџилук Ибрахима Хотија (35), из села Дањани код Ораховца, који је 6. фебруара 1972. године боравио на пијаци у Багдаду. Премда су здравствене власти тражиле да се те године, због страха од колере, на хаџилук иде само авионима, то се није поштовало јер је остало на нивоу препоруке. Након две недеље по повратку у земљу Хоти се осећао лоше. Временом се испоставило да је оболео од вариоле и да је заразио седморо рођака и још четири особе на пијаци у Ђаковици 21. фебруара. Међу њима је био Латиф Мумџић, учитељ из села Добри Дуб код Тутина, и један сељак из Бреснице код Чачка. Интересантно је да Ибрахим није заразио ниједног од једанаесторо укућана. Претпоставља се да их је заштитила вакцина. Латиф Мумџић је због лошег здравственог стања 9. марта пребачен санитетским возилом у Београд, на Дерматовенеролошку клинику. Код њега је дошло до обилног крварења, због чега је на носилима пребачен исте вечери на хирургију (зграду садашње Уролошке клинике). Издахнуо је 10. марта и пребачен је у капелу, из које га је преузела родбина, одбивши обдукцију. Неколико дана касније позлило је његовом брату Неџибу, а директор тамошњег дома здравља пријавио је сумњу на вариолу. У Институту „Торлак” је 22. марта утврђено да овај човек има опасни вирус. Тада се схватило од чега је преминуо и његов брат, па су две болнице у којима је лечен стављене у карантин. Болест се ширила… Инфективну клинику у Београду 19. маја је напустио последњи оболели од вариоле.

Када се 22. марта у Београду сазнало за епидемију вариоле, професор Радовановић је једини од епидемиолога био вакцинисан. Против те болести био је раније пелцован због одласка у Индију. За „Политику” открива да је велика лекција научена једанаест година раније, када је један случај великих богиња забележен у Немачкој, када је направљен добар потез изолације. Испражњена је једна школа, у приземљу су постављени лекари и сестре, на првом спрату су били пацијенти за које се сумњало да су оболели, а на другом спрату пацијенти.

– Првог дана сузбијања епидемије прихватио сам да останем у Градском секретаријату за здравство и социјалну политику, који је био претворен у Градски штаб за борбу против карантинских болести. Путем радио-станице координисао сам активности и повремено излазио на терен. Неколико недеља нисам имао предаха. Готово месец дана сам углавном био у карантину „Младост”, у секретаријату или санитетском возилу и нисам одлазио кући да не бих деци пренео вирус. Ми, лекари, знали смо одмах да се појавила вариола, а убрзо се чула вест у медијима да је вирус утврђен на Косову. Али када се болест јавила у Београду, дошло је до различитих интерпретација. Званично тога није било у медијима од 22. до 25. марта. Након тога је јавност обавештена да треба масовно да се вакцинише. Владало је запрепашћење и није се знало шта треба рећи како се не би направила паника. Није био план да се нешто слаже. Јосип Броз Тито, тадашњи председник Југославије, уопште се није оглашавао и није дао ниједну изјаву, боравећи на Брионима. То је било прилично мудро – присећа се др Радовановић.

Уместо Тита, изјаве су давали министри, секретари, партијски службеници… Сви су се питали хоће ли те године бити традиционалне прославе Титовог рођендана. Неколико дана после отпуштања последњег излеченог пацијента у Београду на стадиону ЈНА ипак је одржан скуп којим је традиционално обележаван Титов рођендан, када је телевизијски пренос слета први пут реализован у боји. Исте године 17. октобра у петодневну посету Југославији дошла је британска краљица Елизабета. То је био знак да се дефинитивно раскрстило с вариолом.

– Памтим прва три дана од избијања епидемије у Београду, када смо морали да прећуткујемо о чему се ради. Било је много неразумних поступака. Унапред смо имали смишљен план за организацију карантина. Суштина је била да свако буде смештен у собу која има тоалет и да се не меша са другим људима. Када правим поређење вариоле с ковидом, мислим да је наша земља у то време била боље припремљена него што је био сада. Упркос злослутним околностима, епидемија вариоле је задржана у оквиру Србије и њене две покрајине, уз Плав у Црној Гори. Један наш заражени грађанин доспео је и до Хановера, али је на томе остало. Тадашња власт је поштовала знање и стручњаци су имали одрешене руке. Здравствени радници су показали примерно пожртвовање, а грађани су тада имали много више поверења у здравствене раднике – истиче наш саговорник.

Професор др Бранислав Тиодоровић, епидемиолог, у време епидемије вариоле вере био је студент медицине. Они су тада били ангажовани да волонтерски помажу лекарима и медицинским сестрама.

– Професори су нас добро научили како морамо да се понашамо у таквим ванредним ситуацијама. Помагали смо у организацији вакцинације јер је то тада било најважније. Панике није било. Циљ нам је био да људи који дођу на пункт не чекају много. Грађанима нисмо морали много да говоримо о важности вакцинације, сами су то желели. Тада нису постојали антиваксери, као што је сада случај. Тадашња Југославија је остварила светски успех јер је у веома кратком времену успела да вакцинише огроман број људи. Похвално је било и велико ангажовање војне медицине и епидемиолога са ВМА. Чудно је да као студент уопште нисам размишљао о томе да епидемиологија буде мој позив, а ето, тиме сам се после бавио целог живота – напомиње др Тиодоровић.

У Београду су у време ове епидемије била организована четири карантина у болничким установама, док су четири била смештена у хотелима и мотелима. Први карантин у Београду формиран је у дому „Чарапићев брест” на Авали. У веома кратком времену држава је успела да вакцинише 18 милиона и 300 хиљада становника, од Ђевђелије до Триглава, што је сузбило даље ширење болести.

У Србији је пре избијања епидемије 1972. године званично последњи случај вариоле забележен 1930. године. 

Рамзес Пети – прва идентификована жртва вируса

Прва сазнања о вариоли потичу из Кине, из династије Чу, у периоду од 12. до трећег века пре нове ере. Првом идентификованом жртвом вариоле сматра се староегипатски владар Рамзес Пети, који је преминуо у 40. години. Крајем 17. века од вариле је умрла и чувена енглеска краљица Мери. Због ове болести живот су изгубили и аустријски император Јозеф Први, шпански краљ Луис Први, руски цар Петар Други, француски краљ Луј Петнаести. Последњи преминули је сомалски кувар Али Малик 1977. године. Годину дана касније у Великој Британији је оболела четрдесетогодишња фотографисткиња која је радила у згради где се налазила вирусолошка лабораторија у којој је одгајана вариола. Преминула је месец дана касније. Сумња се да се вирус пренео преко вентилационих цеви. Зато је донета одлука да се он чува само у две лабораторије на свету.

Антивакцинална лига

Иако се сматра да су антиваксерски покрети настали у модерно доба, подаци говоре сасвим супротно. Након што је у Енглеској 1853. године постала обавезна вакцинација против богиња, убрзо је створена и Антивакцинална лига. У Паризу је 1880. године настала и Међународна антивакцинална лига. Ипак, већина људи није подлегла њиховим притисцима.

„Калемљење” у Србији

Појединачни примери вакцинације против богиња у Србији бележе се од 1821. године, а „заштитно калемљење”, како се тада звало, постало је интензивније десетак година касније. Када се смањила опасност од великих богиња, људи су се слабије одазивали позивима лекара. Зато је реаговао кнез Милош, који је 1842. године донео правило да без прележане вариоле или потврде о вакцинацији не може да се упише гимназија, Лицеј или Богословија, као и да није могуће добити стипендију, запослити се у трговини, отићи на занат, а ни ступити у брак.

Око 16.000 људи смештено у карантине

У карантинима широм Србије за време епидемије вариоле боравило је око 16.000 људи. Највише је оболелих било међу онима који су били у болничким карантинима, 3,8 одсто. Ибрахим Хоти је заразио 11 особа, а од њега се болест проширила на још 140 људи. Свако ко је оболело у првом таласу епидемије заразио је у просеку тринаесторо људи. Памти се и жртва медицинске сестре Душице Спасић, која је радила на Првој хируршкој клиници и која се заразила при контакту с пацијентом Латифом Мумџићем. Данас се најбољим медицинским сестрама додељује награда која носи њено име.

Филм Горана Марковића – метафора за стање у друштву

На сам помен вариоле многи се сете филма „Вариола вера” Горана Марковића из 1982. године, који је у једној анкети ушао међу 100 најбољих хорор филмова на свету, а где је главну улогу имао Раде Шербеџија. У поговору књиге о вариоли др Зорана Радовановића Марковић је написао да је као студент имао жељу да сними филм о куги, али када се десила епидемија великих богиња, одлучио је да екранизује филм о вариоли. То је учинио десет година касније.

„Конструишући своју причу о вариоли, много тога сам променио, измислио или избацио. Неки ликови су стварно личили на актере епидемије, други су представљали комбинацију разних личности, а неки су сасвим измишљени. Што се догађаја тиче, они су углавном верно реконструисани, са извесним дорадама. Прича о вариоли је постала метафора за стање у читавом друштву”, написао је, између осталог, Марковић.

Како је он на тему вариоле за „Политику” пре неколико година истакао, истина је у то доба била прикривана и ова прича му је послужила да посумња у исправност друштва у ком смо живели.

„Ово је најтежи филм који сам снимио. Планирали смо снимање у једној болници, па су нам то отказали и морали смо да пронађемо другу клинику. Недавно сам био на једној операцији и када сам легао у операциону салу, схватио сам да је управо ту снимана сцена из мог филма. Дан пред снимање човек који је требало да глуми управника болнице је одустао, па сам замолио свог оца, Радета Марковића, да одигра ту улогу. Филм сам носио на предавања у Њујорку, а Американци су у њему видели само причу о епидемији. Објашњавао сам да је то прича о болесном друштву – истакао је тада Марковић. 

Умрло 500 милиона људи

Велике богиње представљају вирус који припада групи ДНК вируса. Реч је о једном од највећих вируса по величини и има облик квадра. Веома је отпоран на физичка и хемијска средства, а у спољној средини може да преживи месецима. Инфекција се може ширити физичким путем или преко ваздуха, удисањем прашине или капљично. Карактеристичне су красте по телу оболелих, које отпадају после једне до две недеље, али остају ожиљци. Инкубациони период траје до 13 дана. Особа је највише заразна када јој се појави осип. Ризик за најтежи исход болести имају бебе, старе особе и они који никада нису били вакцинисани. За последњих сто година постојања велике богиње су изазвале смрт 500 милиона људи.