Вирус закопан у „Торлаку”

Вирус вариоле се чува у две лабораторије на свету, у Атланти у САД и Новосибирску у Русији. На другим местима је званично „убијен”. У нашој земљи га је уништила др Ана Глигић, вирусолог, која је тада радила у лабораторији Института „Торлак”.

– Када је све прошло, морали смо да „убијемо” вирус. Пре него што смо га закопали у рупу у кругу Института „Торлак”, морали смо да га термички уништимо на високој температури. И поред тога, кад смо откопали рупу и сместили пипете, рукавице и други заразни материјал, посули смо то битуменом и запалили. Све смо добро обезбедили. Светска здравствена организација ме је пет пута питала како сам уништила вирус. С вирусима увек треба бити опрезан. На Гренланду је код болесника који је био смрзнут изолован вирус шпанске грознице. Никад се не зна шта подземне воде могу да ураде. Преминули од вариоле су се зато сахрањивали у лименим сандуцима. Узорци се и данас чувају у две лабораторије јер је порекло вируса и даље непознато. То увек може да представља опасност. Ако има неких лудих глава, свашта може да се догоди уколико неко пожели да се мало „поигра”. Међутим, ти узорци се врло добро чувају. Место на ком се налазе може да се отвори само уз помоћ три кључа која имају различите одговорне особе. Не може да се отвори уз помоћ само једног кључа – напомиње др Глигић.

Она сматра да је бивша Југославија вариолу веру дочекала спремно.

– Познати стручњаци др Љубинко Стојковић и др Марко Борђошки знали су да вариола хара и да је она на десетине пута унета у земље Европе. Пошто смо ми били на раскрсници бројних путева и политика, они су приликом отварања Института „Торлак” крајем шездесетих година прошлог века одлучили да направе лабораторију која ће бити оспособљена за опасне заразне болести, међу којима је била актуелна вариола вера. Тада су у радни однос примљени нови кадрови за рад у лабораторији, између осталих, и ја. Речено нам је да крећемо у едукацију како се ради с таквим материјалом, па сам ишла да се образујем и на Исток и на Запад у светске лабораторије, захваљујући мом учитељу Марку Борђошком, који ми је пренео много знања. Неколико пута пре стварне појаве вариоле имали смо лажне аларме да се она појавила. Било је епидемиолошких података и сумњи да је неко унео вариолу у земљу, али сваки пут када бисмо проверили, резултати су били негативни. То нам се догодило четири пута. Зато смо били утренирани – напомиње др Глигић.

Када је екипа дошла пети пут по њу, рекавши како хитно морају да оду у лабораторију јер постоји сумња на вариолу, није веровала да је болест стварно ту, мислећи да је опет реч о лажној узбуни. Тада је рекла супругу и деци да се брзо враћа јер не верује да ће вариола бити откривена. Међутим, није било тако.

– За свих осам узорака који су донети са Косова на анализу било је потврђено да је реч о вариоли. Тада су почели да се траже контакти, односно да се трага за особама које су биле у контакту са зараженима, а није се знало да је вариола већ била присутна у Београду. Ми смо 20. марта код узорка узетог од медицинске сестре која је била у карантину на Инфективној клиници КЦС и од медицинског техничара са хирургије утврдили да је реч о вариоли. Болест је била присутна у чак три болнице. Клупко је почело да се одмотава – истиче др Глигић.

На основу пристиглих налаза предузимане се епидемиолошке мере. Особе које су биле у контакту са зараженима смештане су у карантин, а оболели у болнице. Све је добро функционисало.

– На послу сам дословно проводила ноћи како бисмо урадили све што је потребно. Нисам осећала страх, вероватно због тога што сам већ радила са опасним вирусима. Југославија је добила велико признање због тога како се изборила са епидемијом. Добро је што се врло брзо открио уносилац вируса у земљу и његови контакти, а све похвале су добили и лекари у Приштини који су посумњали на постојање вариоле иако ову болест никад нису видели пре тога. О болести је у бившој Југославији знало само неколико лекара који су се срели с њом у Индији. Њих је држава послала на Косово да воде карантинску болницу. Нажалост, они више нису живи – напомиње др Глигић.