Нови европски зид

Текући руско-украјински рат дефинитивно има значајне узроке глобалног карактера у сукобу униполарног у нестајању и мултиполарног светског поретка у успону са једне и идеолошко-либералног и национално-суверенистичког развојног концепта у том контексту са друге стране. Као последица тога дефинисана су два глобална идеолошко-политичка геостратешка пола: либерално-демократски са САД и национално-суверенистички са Кином и Русијом на челу. САД у настојању да зауставе сопствени силазак на глобалне челне позиције то су и озакониле у одговарајућој спољнополитичкој стратегији и пратећим документима јасним идентификовањем Кине и Русије као идеолошки „неподобних” ауторитарних режима и кључних ривала. Тако је глобално сучељавање стратешко-политички озакоњено и постало срж спољнополитичких доктрина обе стране са циљевима одвраћања по свим линијама.

Покушај Русије да тим поводом отвори тему дефинисања сфера утицаја у простору свог директног сучељавања са САД преко НАТО у Европи и положаја за Русију геостратешки кључне Украјине, није дао резултат и тако текући сукоб практично омогућио. Без довођења у питање противправност руског упада остаје видљиво да је Украјина некако саму себе „препоручила” за жртву глобалног надметања најпре мајданском променом стране 2014, потом одбијањем да се спроведе Мински споразум уз прихватање НАТО опције и најзад прихватањем прећутне „препоруке” запада да сепаратистичке проблеме (Крим, Доњецк, Луганск) реши војним путем.

Елем, рату се још не назире прави крај што конкретно потврђује одлучност да иду до краја најпре Москве реализацијом ратних циљева уз пуну цену војних, политичких, економских губитака, потом и Вашингтона невиђеном мобилизацијом свог „табора” и свих расположивих глобалних инструмената, све то уз индикативно понашање саме Кине. Међутим неки елементи епилога се већ могу назрети. Најпре свет се дефинитивно поново дели, што најбоље илуструје планетарна подељеност око санкција Русији. Наиме САД су преко Украјине формирале своје чврсто стратешко идеолошко-политичко језгро, док другој страни остаје нешто више од две трећине човечанства за потенцијални паритет. Надаље глобална безбедност је на озбиљној проби, чак и у опасности тако што је опстанак владајућег светског поретка, заснованог на Повељи ОУН, у великој мери у озбиљном преиспитивању. Потом следи глобална економија која већ трпи, а тек ће. Примера ради америчке и западне санкције, узгред буди речено које по правилу ништа позитивно не доносе, већ су ограничиле функционисање глобализације преко њених доста важних слобода и механизама од кретања робe и услуга до финансијских и инвестиционих токова. Коначно Украјина, као главна жртва овог вида глобалног наметања, по свој прилици неће опстати у свом првобитном геополитичком, територијалном, економском и др. изворном погледу.

У Европи се већ уобличава нови зид. Истовремено се отвара и дилема око стратегије потпуног праћења САД у глобалном сукобу са ривалима или дефинисања сопственог идентитета и стратешких интереса. Напросто успостављена од САД, директно и преко НАТО-a, стратешка монолитност западне алијансе на проби је око неизбежних елемената опстанка сваке јединке, система, друштва: хране и енергије, што у случају Европе у значајној мери контролишу управо сукобљени Русија и Украјина и због чега Европа има супротстављене интересе у односу на САД. Ту је наравно и питање суштинске европске безбедности, јер је Русија европска земља, а историја неумољиво опомиње. Ту је најзад економија, стратешка ударна песница ЕУ и њен лајтмотив даљег одрживог и динамичног развоја са јаким европским посебним акцентима. О угрожености културолошких, цивилизацијских, верских и иних паневропских изворних корена да не говоримо.

Када је реч о Србији, независно од политичких ставова и проблема (КиМ и др.) трпе ће сву генералну штету која произилази из међународног положаја, опште и нарочито економске међузависности, етнонационалне сложености, одсуства квалитетне ефективне могућности да заокружи главне стратешке циљеве (позитивно решење КиМ, приступање ЕУ, српско питање). Познати притисци на Србију и њихови корени толико су већ присутни и активни да их једноставно треба само прикључити новим изазовима. Према свему оптимална формула да Србија преброди текуће и будуће изазове чини ми се да лежи једино у општенационалној одлучности да истраје на фундаменталним поставкама сопственог идентитета и националне и државне самобитности.

Дипломата у пензији