Трећи људи

Игранка нема фајронт: колико год покушавао да не коментаришеш политику, читава руља сјати се да те вуче за рукав сваки пут кад се деси нешто велико. Свака од оне хипотетичке две Србије пожели да провери колико становника има, маса френетично жели грађански рат – не би ли се доказало ко ту више воли своју земљу – и све скупа одлази у материну, да би се за три дана догодио колективни „ресет”, до новог пичвајза.

Онда опет и једни и други избесне, па се смире, па све тако. Прави рецепт за хармонију: ред пражњења – ред уљуљкивања: јбг, тамо чека неки свет где мора да се ради и где треба да си виртуоз лоповлука да би могао да крадеш свима испред носа – није довољно јајарство. Зато се свима скупа уопште не иде у Европу. А шта ако постоји нека трећа Србија? Има закона који регулишу како се држава поставља према етничким мањинама, али никако да неко предложи закон о правима ЕТИЧКИХ мањина – оних који нису узели да напаљено лају попут једне или друге сорте радикалних. А јасно је да се не зна која је од две Србије радикалнија.

И сад, шта? Шта се хоће од трећих, од оних који примећују да ниједна од две колотечине није нормална? Шта, као, ова странка, она странка, увијање у обланде различитих боја – не, бре, имаш само две струје у које се сви они уклапају, и готово: једни хоће у Европу по сваку цену, други хоће четничарењем да освоје свет и суседни космос.

И једни и други предлажу спровођење Дарвинове селекције: преживеће жирафе с најдужим вратовима, остали су жртве прогреса – што је биолошки скроз у реду. Аман! Не вреди, сви морамо да се изјаснимо сваки пут кад излети осигурач – ономад, кад смо последњи пут имали „забаву” на улицама БГ-а, нисам хтео да коментаришем, а други јесу, па се догодило да мој чланак није ни изашао тог месеца – ћао хонорару! Порука: сваки пут кад овде игноришеш стварност, укине ти се ’лебац. Прихватам критику и из оставе узимам стари лавор за шлајм. Да видимо шта сад од нас хоће једна, а шта друга Србија, апропо феномена „Дабић”.

Једни веле: одличан пример алтернативне медицине јесте кад се један човек преда, да би излечио нацију. То раде хероји у филмовима, зар не? Није праведно, није фер, али он се жртвује за спас осталих. Не може неко други, јер се то тражи баш од њега – па сад, тест тестиса, имаш/немаш. Шта треба да мислимо ако неко између свог и дупета целе нације бира своје? Било би јасно, да је тако просто. Ал’ није. Човек је наш и ми га не дамо = колективно херојство плус суноврат. До пола вредно поштовања, од пола претужно са аспекта мозга. Мозак редовно смета, па ћемо да га игноришемо и поново полупамо сопствену престоницу.

Тиме се ништа не мења, ал’ смо мање бесни. Бес је нагон, а неки емотивно не одмичу даље од зова дивљине и ето. Они чије се потребе, пак, не заустављају на пражњењу агресије, бешике и дебелог црева знају шта је паметније – изручење. Јашта, али један детаљчић шкрипи: типа шаљемо у суд који је недавно ослободио убицу Срба лично – значи, не оног што издаје наредбе које постану злочин, него онога ко то својим рукама обавља. За почетак, што не запитамо који идиот је смислио термин „ратни злочинац”?

То је, као, онај који не ратује по правилима, а рат је иначе сушти фер-плеј и џентлменство? Морбидарија. Ако се преко тога пређе, мора да се усвоји да све стране чине злочине у рату, јер је он сам по себи злочин, а не сађење маслачака с Јагодицом Бобицом. Авај, Харадинај ослобођен = у Хагу се суди Србима и Србији – тачка. Истог дана кад је алтернативни лекар алтернативни Дабић ухапшен – уз честитке нам стиже и пакет нових захтева. Журка се наставља, па испада да поштен човек више не може да осуди веселе разбијаче престонице, а да мирно спава: кретени су кретени и то стоји, али шта то тако блиставо нуди ова друга страна која се сматра разумнијом? Одговорни морају пред суд, апсолутно – али какав црни суд је та пиздарија?

Е, тако долазимо до треће Србије и њене главне мане: ту живе најразумнији и најобјективнији, несврстани – али нуде дијагнозе без лека. Зато нам преостаје само да се нервирамо, јер кад нас питају шта предлажемо, ми само погнемо главу, љуто опсујемо и једне и друге – и не предложимо ништа.

Што ће рећи, ни од нас нема вајде.