Како ће Срби прихватити ПМС

Да новим партијама у Србији није нимало лако да се наметну бирачима врло брзо, изгледа, установио је и Зоран Драгишић, професор на Факултету за безбедност. Две недеље од објављивања намере да се стави на чело партије чији је назив требало да буде Независни социјалдемократи, Драгишић је за "Политику" рекао да од тога нема ништа.Иако су медији објавили његове изјаве о томе да се спрема оснивачка скупштина и да ће странка бити регистрована у другој половини октобра, као и о неким детаљима њеног програма, Драгишић каже да је то ипак "само идеја" да се попуни празан простор на политичкој левици.

– Формирање странке је озбиљна ствар, која захтева огромну инфраструктуру и новац. Због тога треба поставити питање колико је политика доступна свима, односно колике су вам шансе против етаблираних странака. Каква је ситуација, Србија ће се врло брзо свести на двопартијски систем – помало очајно реагује Драгишић, уз горку шалу да је све то било "добро зезање".

Много оптимистичнији су у Покрету моја Србија, чији оснивачи планирају да изађу на предстојеће локалне изборе и верују да ће добро проћи. Иначе, како каже Славиша Павловић, пи-ар ПМС-а, не би ни оснивали овај покрет. Наступ на другим изборима, додаје он, ствар је развоја самог покрета.

На питање зашто мисле да ће проћи боље од већине регистрованих политичких странака, којих у Србији има више од 400, Павловић одговара да је ПМС настао из потребе грађана и да, за разлику од свих других странака које крећу од "врха", овај покрет креће "са локала".

– Јављали су се људи из Демократске странке, Либерално-демократске партије, Г17 плус, који више не желе да се једно прича, а друго ради. Већ имамо више од 50 одбора. Основани смо, дакле, као покрет свих грађана који желе бољи живот са намером да будемо њихов сервис који ће им омогућити да утичу на високу политику – објашњава Павловић у чему је снага Покрета моја Србија.

Ипак, поједини аналитичари ни овом покрету, међу чијим оснивачима је глумац Бранислав Лечић, бивши функционер ЛДП-а, али ни (потенцијалној) Драгишићевој партији не дају велике шансе за опстанак на политичкој сцени.

Неки као пример карактеристичног неуспеха нових партија узимају случај Обрена Јоксимовића, бившег функционера Демократске странке Србије, који је прошлог лета основао Демократску заједницу Србије. Иако је био препознатљив у јавности и познат као неко ко је оштро критиковао део тада актуелне владе, његова странка је на првом "одмеравању" снага у бирачком телу, јануара ове године, добила само 5.828 гласова или 0,1 проценат (податак Цесида). То је било упола мање него што је прикупио потписа подршке за кандидовање листе ДЗС.

Социолог Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива (ЦПА), истиче да у овом часу српској политичкој сцени недостаје јака социјалдемократија, јер врло висока незапосленост и велико сиромаштво представљају плодно тле за њу, али да међу новим странкама не види неку која би могла да попуни тај простор.

Владимир Вулетић, социолог са Филозофског факултета, такође сматра да идеолошки простор постоји, али да се велике странке труде да својом делатношћу покривају цео тај простор. "Таква је Демократска странка, а на известан начин и Српска радикална странка. Оне покушавају да се обрате читавом бирачком телу и у том смислу би се могло рећи да нису више тако идеолошки профилисане као што су некада биле", оцењује Вулетић.

– Када је реч о појави нових странака, оне понављају једну те исту причу. То су странке које не доносе ништа ново у идеолошком смислу. Шансу траже у разочарењу бирача постојећим партијама, па се надају да ће се окренути њима. Али, треба имати у виду да су се бирачи разочарали у политику генерално, па зашто би сад дали поверење некоме ко још нема некакво утемељење. Нове партије рачунају и на популарност лидера. Међутим, оснивање странке и покретање озбиљног политичког пројекта као што је странка је озбиљан посао, потребна је снажна инфраструктура, добра умреженост, доста новца, више пријатеља него непријатеља – истиче Вулетић.

Такве предиспозиције је, чини се, имао Богољуб Карић када је у лето 2004. године основао Покрет снага Србије и наступио на председничким изборима. У самом старту је освојио око 600.000 гласова и завршио председничку трку као трећи кандидат по снази. Крајем те године његова странка је ушла у парламент Војводине (седам посланика), у више локалних скупштина (у Скупштини Београда има пет одборника) и узела учешће у извршној власти северне покрајине, као и у неколико општина у Србији. Међутим, на последњим изборима у јануару ове године, ПСС је добио поверење тек 73.273 бирача и са 1,8 процената остао испод цензуса за републички парламент.

Карићев краткотрајни успех Владимир Вулетић објашњава популизмом који се "примио" нарочито међу ситнијим предузетницима. "Он је имао успеха зато што је имао новац, могао је да мобилише људе, на терену су мобилисали привреднике. То је све коштало, али он је проценио да је то ипак јефтиније него да финансира постојеће странке, или чак и ако га је и коштало више, да ће се пре или касније исплатити", каже Вулетић.

Милан Николић, пак, сматра да је Карићев наступ "прочитан" као чиста демагогија. ЦПА је испитивао гласаче Карићеве партије и утврдио две доминантне чињенице које су утицале да гласају за њих – једна што је обећавао да ће поново да оживи индустрију, а претпостављало се да је он за то способан пошто се и сам обогатио, а друга –мишљење да због тога што је довољно богат неће толико да краде кад дође на власт.

Николић каже да је Карићу помогло и то што је имао новац и телевизију.

– Али, пошто је после тога био принуђен да оде из земље, након што је Мобтел преузела држава и када се показало да је он, по информацијама у штампи, на разне начине прилично оштетио државу народ му више није веровао. Оно што је остало од тог Покрета, то је оно што је ушло у неке органе власти. То ће после извесног времена прећи у друге партије, оне које желе да их прихвате, а пошто новца од Карића више нема, ПСС ће мање-више нестати – сматра Милан Николић.

Према његовим речима, ко ће како да прође зависи од више фактора, али најважније је колико партије које се оснивају одговарају на политичке потребе грађана. Демократска странка, по мишљењу Милана Николића, превише конзервативно иде из центра у лево, па ни она не одговара довољно потребама грађана за правом социјалдемократском партијом.

Зашто онда мање странке не успевају да се наметну? Николић каже да је то због тога што се не профилишу као социјалдемократе.

– Кад истраживач јавног мњења пита грађане по чему знају Социјалдемократску унију Жарка Кораћа, они кажу само по томе што су ови изашли да штите хомосексуалце. Када се ради о Небојши Човићу и његовој Социјалдемократској партији, због разних информација које су колале по медијима да поседује или управља фабриком металних производа, он се не види као човек који може да представља сиромашне и незапослене. Значи, њему се аутоматски на неки начин не верује, а ни он сам се није много потрудио да тај социјалдемократски имиџ реализује на пуни начин (да уђе у неке акције запошљавања, помоћи сиромашнима, инвалидима, у еколошке или феминистичке проблеме...) – указује Николић.

Наводећи да је за нове партије битна и сама идеја и то како ће се представити људима, али и то са којим средствима ће да крену у ту политичку причу, он додаје да ипак социјалдемократске партије у свету троше за своје изборне ствари много мање, чак за једну трећину од онога што троше "партије богатих" неолибералне, конзервативне. Зато што су социјалдемократске идеје по себи привлачне – помоћ сиромашнима, незапосленима, јефтиније школство, здравство, боље комуналне службе, јефтинији превоз – оне носе одређени политички капитал. А друго, ове партије су врло често организоване на бази активиста, ту људи долазе са страшћу, раде бесплатно, док друге, неолибералне, ултраконзервативнe све плаћају. Али оне уједно, због тога што представљају интересе богатих, лакше и долазе до пара тих богатих.