Четвртак, 19.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Тајне хашких испорука

Невољним кораком до Хага: пребацивање Милошевића (Фото Танјуг)

Иако у Специјалном суду још нема потврде о приспећу жалбе адвоката Радована Караџића Светозара Вујачића, који тврди да том суду неће пружати никакву потврду о томе да ли је уложио жалбу на Караџићево хапшење, у Хагу, како јавља дописник агенције Бета, пет комбија са сателитским антенама и ограђени травњак испред Хашког трибунала показују да се у Холандији очекује скоро изручење бившег лидера босанских Срба.

У Београду је, међутим, начин и време Караџићевог пребацивања у Хаг најстроже чувана тајна. Једино се у медијима преносе спекулације како је могућно да ће бити пребачен до београдског аеродрома, а одатле ванредним летом за Хаг.

Иначе, ранија изручења хашких бегунаца показала су да власти чин изручења претходно не најављују.

Сетимо се како је изручен некадашњи југословенски председник Слободан Милошевић, који је ухапшен 1. априла 2001. године и Хашком трибуналу изручен 28. јуна исте године.

Не­ка­да­шњи пр­ви чо­век Ср­би­је и Ју­го­сла­ви­је од­ве­ден је у Хаг у стро­го по­вер­љи­вој ак­ци­ји, за ко­ју је знао ма­ли број љу­ди. Изручење је, како је касније у штампи описивано, то­ком по­по­дне­ва, не­што око 16.30, ка­да су у Цен­трал­ни за­твор, где је Ми­ло­ше­вић прет­ход­но про­вео три ме­се­ца, сти­гли пред­став­ник кан­це­ла­ри­је Ха­шког три­бу­на­ла у Бе­о­гра­ду, је­дан не­и­ме­но­ва­ни пред­став­ник до­ма­ћег пра­во­су­ђа и пре­во­ди­лац. Док су пла­то ис­пред Цен­трал­ног за­тво­ра оп­се­да­ле ње­го­ве при­ста­ли­це и го­ми­ла но­ви­на­ра, сва­ко на свом за­дат­ку, бив­шег ју­го­сло­вен­ског пред­сед­ни­ка из­ве­ли су не­при­ме­ће­но. Спе­ци­јал­но во­зи­ло до­ве­зло га је на Ба­њи­цу, до хе­ли­о­дро­ма, где су че­ка­ли хе­ли­коп­те­ри, а према неким наводима, Ми­ло­ше­ви­ћа је до Дри­не, пра­ти­ло чак че­ти­ри хе­ли­коп­те­ра. На аеро­дро­му у Ту­зли, пре­у­зе­ла га је еки­па бри­тан­ског тран­спор­те­ра која га је одвезла до Холандије.

Чак је и председник СРЈ Војислав Коштуница о овој акцији накнадно обавештен. Иначе, предају Милошевића Хашком трибуналу Коштуница је тада окарактерисао као незакониту и неуставну.

Јер: Устав СР Југославије није предвиђао могућност изручења грађана СРЈ, уредбу Савезне владе о поступку сарадње са Хагом, донету 23.јуна, Савезни уставни суд пет дана касније прогласио је неуставном.

Иначе, Влада Србије нашла је основ за изручење Милошевића у српском Уставу и у статуту Хашког трибунала, поткрепљујући своје образложење и податком да је сарадња са Хагом договорена још Дејтонским споразумом, децембра 1995. године.

Мада се Милошевић деведесетих година заклињао да никада неће бити изручења овом суду и мада тадашње југословенско законодавство такву могућност није предвиђало, ипак је марта 1996. године Хагу испоручен Дражен Ердемовић, држављанин БиХ и РС. Ердемовић је лета 1995. са Радославом Кременовићем побегао у Србију. После скривања у Војводини, њих двојица почетком марта 1996. године, одлучили су да „проговоре” и ступили у контакт са новинарима америчке ТВ мреже Еј-Би-Си и француског „Фигароа”. Убрзо након тога, на београдском аеродрому, српска полиција новинарки Еј-Би-Сија Ванеси Васић-Јанековић одузима касету са снимљеним разговорима, а затим 2. марта, у Бечеју, хапси Ердемовића и Кременовића. После хапшења и пребацивања у новосадски затвор, 30. марта и Ердемовић и Кременовић су већ били у затворским ћелијама УН у Шевенингену.

Први држављанин СРЈ који се добровољно јавио суду у Хагу је генерал Павле Стругар. Он је октобра 2001. године, из Подгорице за Хаг отишао са члановима своје породице, адвокатом и медицинским особљем.

(/slika2)Сасвим другачији је био случај двојице браће, Ненада и Предрага Бановића, ухапшених на једној београдској пијаци 8. новембра 2001. године. Они су сутрадан послати у Хаг, а „Црвене беретке” су то хапшење назвале „срамотним чином” и подигли барикаде на аутопуту Нови Сад–Суботица.

За каснија изручења власт је настојала да створи законске претпоставке. Најпре је донета савезна уредба, која је, потом, укинута као неуставна, због чега је процес сарадње са Хагом био успорен, све до доношења Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, 12. априла 2002. године, који је „ојачан”, две године касније, и Законом о правима хашких оптуженика.

Одмах по усвајању закона, 2. маја, бивши потпредседник Владе Србије Никола Шаиновић и оптуженик из РС Момчило Грубан предали су се Хагу. Петнаестог маја 2002, бивши председник такозване Републике Српске Крајине Милан Мартић и бивши командант војске РСК Миле Мркшић отишли су у Хаг.

Још једна група високих српских званичника стигла је у Хаг почетком 2003. године. Прво је допутовао бивши српски председник Милан Милутиновић, оптужен за ратне злочине на Косову; уследио је долазак вође СРС Војислава Шешеља 24. фебруара. Обојица су отишла добровољно у Хаг.

Али, јула 2003. године пренета је вест и да је претходног дана из Београда у Хаг изненадно пребачен бивши пуковник ВЈ Веселин Шљиванчанин. Претпостављало се да је изненадна екстрадиција из Београда у Хаг обављена у великој тајности из безбедносних разлога.

Међутим, пребацивање генерала Сретена Лукића у Хаг, априла 2005. године, неки београдски медији описивали су као прави „циркус”, наводећи да су непозната службена лица генерала пресрела у ходнику Војномедицинске академије, где је био на лечењу и одвела га у притворску јединицу Хашког трибунала у Шевенингену. Генерал је, према тим наводима, био у пижами, са прикључком за инфузију. Његов бранилац Синиша Симић је после причао да је са телевизије у болничкој соби сазнао за изненадно путовање свог клијента, као и да се Лукић тек у Холандији пресвукао у цивилно одело. С друге стране, у први мах, влада је само кратко саопштила да је генерал Лукић отпутовао у Хаг, да је са њим послата и медицинска документација, те да је спремна да му изда гаранције. Није било прецизирано под којим околностима је Лукић одведен, тако да је било нејасно да ли се он добровољно предао или је приведен.

Јуна прошле године велику прашину изазвало је хапшење генерала Звонка Толимира. Према званичној верзији полиције Србије и РС, генерал Толимир је 31. маја после подне ухапшен на територији РС. Међутим, Толимир је пред Трибуналом изјавио да је ухапшен у Србији, рекавши да је из Србије пребачен прво у Бијељину, где су га снимали поред војних и полицијских објеката, а да је затим одведен у Бањалуку, одакле је преко Сарајева пребачен у Хаг.

Који дан касније, ухапшен је и оптуженик Властимир Ђорђевић, у Будви, који је у Црну Гору је дошао из Москве, а границу је прешао с лажном личном картом из Србије. Ђорђевић се у Будви представљао као грађевински предузимач, имао је браду и дужу косу и крио се у неколико станова. Повремено се, тврди полицијски извор, крио и на северу Црне Горе, а неки медији у Србији тврде да се Ђорђевић три године крио у ужем центру Будве. У вези са његовим хапшењем, ДСС је подсећала на то да је Србија оптуживана да крије све хашке бегунце и да су зато прекинути преговори о стабилизацији и придруживању с ЕУ, док је Црна Гора похваљивана.

Прошлог месеца, тачније 11. јуна, у Панчеву је ухапшен босански Србин Стојан Жупљанин, кога оптужница терети за прогон и ратне злочине над муслиманима и Хрватима у Босанској крајини 1992. године. Он  је изручен 21. јуна трибуналу. Стојан Жупљанин отпутовао је са београдског аеродрома редовним летом за Холандију. Жупљанина су у авиону пратила четворица припадника МУП-а Србије, а на хашком аеродрому га је сачекало обезбеђење Међународног суда.

И још једна необичност у вези са изручивањем хашких оптуженика: сагласност Владе Србије за Жупљаниново изручење, који је у Хаг стигао као 43. хашки оптуженик из Србије, обезбеђена је на тзв. телефонској седници. Жупљанин је у Хагу.

Биљана Чпајак

-----------------------------------------------------------

Ко је хапсио оптужене

Када су 1996. године српске власти „уступиле” Трибуналу у Хагу Дражена Ердемовића и Радослава Кременовића због злочина у Сребреници, тадашњи председник Слободан Милошевић заклињао се да „никад нико неће бити изручен Хашком трибуналу”.

Трибунал је Ердемовића осудио на пет година затвора, али га је чувао и као будућег крунског сведока против Ратка Младића и Радована Караџића. Ердемовић је касније сведочио на суђењу Слободану Милошевићу.

Крајем деведесетих година, многа хапшења одиграла су се под нејасним околностима и по тајним оптужницама, па се у јавности појавила прича о „ловцима на уцењене српске главе”. Тако је Стеван Тодоровић ухапшен 1998. године на Златибору, под сумњивим околностима. Њега су четворица мушкараца, у изнајмљеној кући, савладала ударцима бејзбол палицама, а онда га одвели у базу Сфора у Тузли. Драган Николић Јенки ухапшен је тог пролећа у Смедереву и тада је саопштено да га је осмочлана група отмичара одвела и илегално пребацила у Републику Српску, одакле је испоручен Хашком трибуналу.

Припадници Јединице за специјалне операције (ЈСО), из састава Службе државне безбедности, учествовали су у хапшењу Слободана Милошевића у ноћи између 31. марта и 1. априла 2001. године у вили „Мир” на Дедињу испред које су присталице бившег председника „стражариле” како он не би био ухапшен. Ова јединица, којом је командовао Милорад Улемек, побунила се у новембру 2001. године, искористивши као повод то што су њени припадници добили налог да ухапсе хашке оптуженике Предрага и Ненада Бановића на пијаци у Обреновцу. Због тога што су наводно били обманути да треба да хапсе криминалце, а не „српске патриоте” захтевали су смену министра полиције Душана Михајловића и начелника ДБ Горана Петровића. Због учешћа у убиству премијера Зорана Ђинђића, ЈСО је 2003, у акцији „Сабља”, расформирана.

(/slika3)Бивши пуковник ЈНА и Војске Југославије Веселин Шљиванчанин, главнооптужени „вуковарске тројке” ухапшен је у јуну 2003. године у стану у Брехтовој улици у насељу Церак код Београда, где је славио свој 50. рођендан. Ухапсио га је МУП Србије, али су хапшењу претходили жестоки сукоби хиљаду демонстраната са око пет стотина полицајаца, па је деветочасовна драма подсетила на хапшење Слободана Милошевића.

Бивши ратни начелник Генералштаба Војске Републике Српске Здравко Толимир званично је ухапшен 31. маја 2007. године на Дрини код Љубовије, приликом покушаја нелегалног преласка границе између Србије и Републике Српске, а незванично је ухапшен у једном стану у Новом Београду.

Претпоследњег у низу хашких бегунаца, Стојана Жупљанина, ухапсила је српска полиција прошлог месеца у Панчеву.

Још није саопштено ко је ухапсио Радована Караџића у аутобусу на линији 73 у Београду.

А. П.  

-----------------------------------------------------------

Правне основе коришћење за изручења

Устав СРЈ није предвиђао изручење грађана СРЈ.

Тадашња Савезна влада усвојила је Уредбу о поступку сарадње  с Међународним кривичним трибуналом у Хагу, 23. јуна 2001. године, за коју се предвиђало да ће бити основ за изручење бившег председника СРЈ Слободана Милошевића поменутом суду.

Савезни уставни суд, 28. јуна, на дан изручења Милошевића Хагу, оценио је да Уредба југословенске владе о сарадњи с Хашким трибуналом није сагласна с Уставом СРЈ.

На основу члана 90, тачка друга и члана 135. став други Устава Републике Србије, Влада Србије одлучила је да изручи Милошевића, односно да у сарадњи са Трибуналом поступа према Хашком статуту.

У Савезној скупштини донет је 12. априла 2002. закон о сарадњи с Хашким трибуналом, за који је опозиција тврдила да је срамота за државу и да ће се после усвајања закона увести редовна аутобуска линија Београд – Хаг.

У мају 2003. године Савет министара СЦГ донео је одлуку, која је ступила на снагу 6. јуна, да држављани СЦГ који су се добровољно предали Хагу и чланови њихових породица имају право на помоћ.

Закон о правима хашких оптуженика, усвојен 30. марта 2004. године, као и расписане високе награде за помоћ у хапшењу хашких бегунаца, допринели су да се 2005. године добровољно преда 12 хашких оптуженика.

(International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia)

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.