Кад је пандемији крај

Већ две године се покрећу питања: „Докле ће ово да траје? Где је крај?” Нуђени су и могући одговори у распону од лакомисленог очекивања да узрочник спонтано нестане до мрачне визије наше будућности оптерећене пандемијом до у недоглед. Ни један ни други исход нису засновани ни на теоретским поставкама, ни на емпиријским историјским сазнањима о болести сличној ковиду 19.

Човеку се дешава да му живот изнебуха угрози заразна клица и да потом нетрагом нестане, али ће микроб једном доспео у популацију домаћина подложних међусобном заражавању тешко пристати да је се одрекне. Мада су у историји цивилизације забележене епидемије данас непрепознатљивих болести, то не значи да су узрочници престали да постоје, већ да на основу оскудних записа савременика не може да се утврди која болест је била у питању. Најречитији пример је „енглеско знојење”, описано у пет епидемија током XV и XVI века. Болест је имала високу смртност, осим када је једном преко Ламанша пренета широм Европе. Постоје различите претпоставке о могућем узроку, а највероватније је то био хантавирус, изазивач болести познате као хеморагијска грозница са бубрежним синдромом.

Само два пута се десило да се људи својом добро организованом акцијом ослободе неке инфективне болести. Једном је то била вариола (1980), зараза-рекордер по броју жртава од постанка човека до данас. Други пример је говеђа куга (2011), од које људи не оболевају, али их угрожава, јер води недостатку хране. То су две једине глобално искорењене или, како се стручно каже, ерадиковане болести.

Као што инфекције спонтано не нестају, тако не могу ни вечно да опстају у пандемијском облику. Две најпогубније пандемије током последњег миленијума – свака са по 50-100 милиона жртава – куга, односно „црна смрт” (1347–1351) и грип, односно „шпанска грозница” (1918–1920), трајале су по неколико година. Куга је у већој мери била присутна у Европи све до 1720-их година, изазивајући повремене епидемије, које су се касније проредиле. Србију је последња епидемија погодила 1838. године.

Трећа пандемија ове болести, започета 1855. у кинеском Јунану, по Светској здравственој организацији била је активна скоро читав век, све до 1960, када је годишњи број оболелих пао испод 200. Само у Индији и Кини куги је тада подлегло 12 милиона људи, а критично је 1894. било њено доспевање до Хонгконга, одакле се бродовима разнела по свету. Метастазе те пандемије и данас постоје као ендемска жаришта у Јужној Африци и западним деловима САД.

Подтип Х1Н1 групе А вируса грипа, одговоран за „шпанску грозницу”, уз сталне измене одржао се до 1957. године као искључиви, а затим као важан узрочник сезонских варијација учесталости ове заразе. Потоње пандемије учиниле су да му се придруже, али да га не истисну подтипови Х2Н2 (азијски грип, 1957) и Х3Н2 (хонгконшки грип, 1968). Обе ове пандемије, као и последња, изазвана далеким потомком узрочника „шпанске грознице”, а позната као свињски грип (2009), трајале су по годину-две.

Много је дуготрајнија седма пандемија колере, настала 1961. појавом новог биотипа узрочника. Током 30 година расејана је на све насељене континенте и, за разлику од претходних шест, не показује тенденцију да се повуче на Индијски потконтинент, као своју традиционалну постојбину. Мада се развукла до XXI века, ограничена је углавном на Африку, где ће вероватно остати у ендемском облику све док се не измене санитарни услови, пре свега снабдевање водом. За развијени свет, она је већ дуго само непријатна успомена.

Пандемији сиде, препознатој 1981, још се не види крај. Тек када се пронађу ефикасна вакцина и брзо делујући лек, ХИВ инфекција ће постати спорадична, јер није вероватно да ће се мењати људско понашање.

Произлази да, глобално гледано, пандемије пре или касније прелазе у ендемије или у спорадично јављање. С неких подручја се болест, макар привремено, сасвим повуче, али негде остају локална трајна жаришта.

Што се тиче ковида 19, будућност која, бар у Европи, почиње најкасније идућег пролећа је његов прелазак у ендемичност. Услови за то створени су обимним природним прокужавањем популације и масовном вакцинацијом. То значи да ће болест имати сезонски карактер, а да ће висина епидемијских таласа зависити од обухвата вакцинацијом. Друга генерација вакцина против новог вируса корона биће још ефективнија, али ће та мера бити препоручена углавном грађанима подложним неповољном исходу инфекције. Уз сву незахвалност предвиђања, резултат би био да током хладног периода симптоме и знаке болести испољи (не нужно и да се јави лекару) 5-15 одсто популације. Очекује се да инфекција махом погађа младе и да углавном буде блага.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији