Писменост у Србији између два рата

У тексту под насловом „Сентиментална путовања кроз аверсе и реверсе”, објављеном 16. марта у рубрици Култура, саговорница уваженог новинара Бранета Карталовића констатује да је становништво у време појаве разгледница у великој већини било неписмено. С тим у вези износим неколико података који би могли да пољуљају наведену констатацију. Једна од најстаријих школа у Србији је у селу Честин, коју је основао Никола Николајевић Гружанин 1818. године, у периоду за који се говори да није било много писмених. Прилажем фотографију на којој су 134 ђака од првог до четвртог разреда, снимљену 1934. године. Школа је покривала села Балосаве, Врбета, Честин, Бајчетина, Слепак (Гружа), Липница, Пајсјевић, Лесковац, Губеревац и Грабовац.

Моја баба Милица Туцаковић (1901–1998) ишла је у ту школу, само два разреда, јер је почео Први балкански рат. Била је једина девојчица, а учитељ је био Кутлешић. Причала нам је да је школа радила с прекидима и за време балканских ратова и током Великог рата. Имали су и верску наставу у манастиру Каменац, који је непосредно уз школу.

У том крају је било више пољопривредника који су извозили воће у Италију, за шта су добијали повеље и дипломе. У то време неколико пољопривредника је било претплаћено на часопис „Тежак”, основан 1869. године. Часопис је популарисао нове начине обраде, алате, препарате, помоћна средства, методе узгоја и пласмана производа. У сваком броју на последњој страни је објављивана листа са ценама житарица, стоке, воћа и хартија од вредности.

Поред школе у Честину, постојала је и школа проте Стевана Поповића, основана као приватна школа у селу Чумић, а подигнута је 1792. године, па сам сигуран да је и то допринело описмењавању у овом делу Шумадије.

Станислав Дрндаревић,
Честин