Сигурна сам да ће грађани гласати главом и плућима

Хуманистичке вредности једнакости међу људима, заједништва, бриге за сваког појединца и жеља да ове вредности поново нађу централно место у нашем друштву мотивисали су ме да прихватим кандидатуру, каже у интервјуу за „Политику” председнички кандидат коалиције „Морамо” Биљана Стојковић.

Зашто сте одлучили да уђете у председничку трку?

Политичко ангажовање универзитетских професора, чак и у смислу кандидовања за највише државне функције, није реткост у свету. Неке моје колеге су у том смислу биле успешне, од Обаме у Америци или, нама ближе, Иве Јосиповића у Хрватској. Ја сам се остварила и на личном и на професионалном плану и време је да друштву, које ми је то омогућило, узвратим најбоље и најпотпуније што умем и што могу. Кроз вишедеценијско активистичко искуство с улице, али и вишегодишњу професорску перспективу с универзитетске катедре, у прилици сам да сагледам не само проблеме појединачних људи већ и изазове с којима се суочавамо као друштво. Осећај потпуне привржености свом окружењу, друштву и држави оснажио ме је да пре 25 година останем у нашој земљи и да се све ово време борим за вредности у које чврсто верујем. То су хуманистичке вредности једнакости међу људима, заједништва и бриге за сваког појединца. Жеља да ове вредности поново нађу централно место у нашем друштву мотивисала ме је да прихватим председничку кандидатуру испред коалиције „Морамо”.

Која бисте три најважнија проблема истакли данас у Србији на којима бисте првенствено радили, ако вам грађани укажу поверење?

Моја лична политичка уверења, као и политички програм зелено-леве коалиције „Морамо”, акценат стављају на еколошке проблеме, питање здравља људи и људских, а пре свега радничких и женских права. Не само као биолог већ и као мајка и грађанка Србије ужаснуто гледам на огромну цену коју, кроз губитак природних богатстава, плаћамо, не због економског просперитета друштва већ због незајажљивости појединаца. Добри закони, које у овој области већ имамо, не примењују се, а председник Србије има и могућност и обавезу да инсистира и обезбеди стриктно поштовање закона. Цена уништавања животне средине већ је плаћена кроз угрожено здравље људи, што нас је ставило на неславно прво место у Европи и треће место у свету по стопи смртности због малигних болести. И све друге области јавног, народног здравља су угроженe. Наша земља платила је огромну цену лошег управљања пандемијом кроз вишак смртности од преко 50.000 у односну на претходне статистике. На крају, али не најмање важно, губитак људског достојанства радника, не само у приватном сектору већ и у јавним службама, проблем је с којим се морамо одмах ухватити укоштац.

Обећали сте да ћете увести активизам у политику. Шта то значи и од чега ћете најпре почети?

Грађански активизам већ је у претходном периоду освојио неке мале, али веома важне победе. Александар Обрадовић, узбуњивач из „Крушика” и симбол грађанске храбрости, пуштен је из притвора, а Јутка из Бруса је у затвор послат. Закон о експропријацији је повучен, а Закон о референдуму и народној иницијативи је измењен на корист грађана. Али, жене су мање плаћене од мушкараца, а раде исте послове, Миливојевићи, породица погинулог радника из Лучана, нису добили правно задовољење, „Рио Тинто” је и даље у Србији. Народне иницијативе које се данас прикупљају не смеју да остану без јасног одговора и подршке из системских институција, као што државна управа на свим нивоима не сме да буде глува на захтеве и потребе грађана. Зато морам и морамо да уђемо у институције система.

Зашто, по вашем мишљењу, није дошло до укрупњавања опозиционе сцене и истицања заједничког председничког кандидата и изборне листе?

Скупштина слободне Србије, организација у чијем сам оснивању учествовала и којој припадам, покушавала је од свог оснивања пре непуне две године да из перспективе грађанског удружења, најпре својом принципијелном и надидеолошком подршком, оснажи политичке странке које су у претходном периоду практично једностраначког парламента биле тешко оштећене. У томе нисмо били потпуно неуспешни, али смо, нажалост, били мање успешни у нашој искреној идеји да се обезбеди једна опозициона изборна листа која би укључила и странке и грађанске групе. Међутим, ја мислим да у овом тренутку повећана разноликост политичке понуде са ове опозиционе стране може да мотивише већи број грађана да 3. априла изађу на гласање и тиме обезбеде смену досадашње власти у Србији. Управо у томе видим и допринос зелено-леве коалиције „Морамо” таквом повољном исходу, али и упоредну предност ове грађанске коалиције да другачијим идеолошким приступом оствари и појединачно и заједно с другима најбољи резултат.

У вези с последњим догађајима у Европи и свету, делује да су зелена агенда и еколошке теме бар привремено потиснуте у други план. Да ли то вама не иде наруку у овој кампањи?

Из перспективе било које политичке и идеолошке агенде, па и зелене, лицемерно би било жалити се што рат у Украјини и све страдање и патње људи не иду наруку актерима изборне кампање. Али, још је лицемерније, као што то чини одлазећи председник, да се ова криза злоупотребљава за наметање осећаја страха и панике код народа, како би се тај народ ујединио око једног барјака и једног актуелног вође. Међутим, као што ни, због економске користи, која јесте важна, не можемо да занемаримо бригу за ваздух, воду и земљу, ни рат на територији Европе, који нас ипак не угрожава непосредно, већ економски, не сме да ову изузетно важну тему уклони из центра наше пажње. Сигурна сам да ће грађани овога пута гласати и главом и плућима.

Неки председнички кандидати устежу се од изражавања јасних ставова према најважнијим државним и националним темама. Имате ли ви јасне одговоре за КиМ, РС, чланство у ЕУ и НАТО-у?

Најкраћи пут у Европску унију, заједницу земаља којима и територијално, а ја се надам и вредносно, припадамо јесте наша најважнија и најистакнутија прокламација из ове кампање и став свих чланова грађанске коалиције „Морамо”. То јесте пут за који смо се већ као држава и друштво определили пре двадесет година. О свом личном ставу у вези с удруживањима наше земље у војне савезе више пута сам говорила, а оно што се погрешно тумачи као уздржавање од јасног изражавања, последица је тога што сматрам да председник Србије не сме свој лични став да намеће грађанима. Грађанима Србије је Устав дао сувереност у одлучивању о устројству и начину организовања наше друштвене заједнице. Уставни патриотизам, за који се од почетка јасно залажем, подразумева да се грађани, као носиоци суверености, референдумски и без ауторитативног притиска председника, непосредно изјасне о овим питањима. Одлуци о овим важним државним и националним питањима мора да претходи друштвени дијалог, а дужност председника је да такав дијалог иницира, организује, подржи и на крају обезбеди реализацију тако постигнутог друштвеног договора.