Помфрит у ташни „шанел”

Имамо напету ситуацију, изјавио је пре неки дан извесни Торстен Хелвиг. Његову изјаву пренели су најпре немачки, а потом и светски медији као најаву судњег дана. Да нису приметили негде око Берлина руски тенк или Дулета Савића који је сео да наручи кобасице? Како су руске оклопне јединице тренутно заузете у Украјини, а са Дулетом сам се видео прекјуче, пре „напете ситуације”, упитао сам се шта је толико успаничило Немачку.

У неколико ресторана више се неће служити помфрит, завапио је Хелвиг. Лакнуло ми је када сам видео да дотични није портпарол Бундесвера, већ келнске пиваре. Цена јестивог уља је због рата у Украјини толико поскупела да порција помфрита кошта готово као кавијар. Немци ће сада јести кувани кромпир, завапио је узбуђено Хелвиг. Устаљени начин живота се, дакле, драматично мења. Ако је за утеху, Немци ће се хранити здравије. Зар је на то требало да их подсети рат на европском Истоку?

Међутим, коме је до размишљања о лошем холестеролу када свет не зна да ли је у предсобљу трећег светског рата или нове Јалте и цртања интересних зона великих сила? И најозбиљнији светски медији распредају о најбезбеднијим земљама у које се треба склонити. У анкети су победиле оне на крају света, попут Новог Зеланда. Кажу да су плацеви тамо нагло поскупели. Можда ће тамо Бил Гејтс засадити парадајз?

Ништа ново под капом небеском. Читава цивилизација се од манихејства дели на две стране као у кинеском јину и јангу. Једно смо ми или наши, а друго су они или њихови. Смисао наших живота је да победимо, освојимо моћ и славу, да поразимо друге. Зато су нам чак потребне и муке по тенису и фудбалске утакмице које знају да украду срећу, и ратови против људских живота, и измишљени хероји и фантазмагорични злочинци. Све нас то испуњава и јача, рекао би Ниче. Битно је да преживимо у радости славе и цикличних разочарања која не може нико тако брзо излечити као следећа вест или новост са ратишта нашег навијачког ега.

Како другачије протумачити одлуку „Цирих осигурања” да уклони свој логотип З са друштвених мрежа, након што је то слово постало симбол подршке напада Русије на Украјину?

Компанија је саопштила да уклања лого – бело З на плавој позадини – јер не жели да буде погрешно протумачено као подршка Русији. Слово З се користи као ознака на руским војним возилима која учествују у сукобу у Украјини, а појављује се и на заставама и проруским скуповима. Да се можда Роман Абрамович није осигурао код Швајцараца или можда Путин лично? Ништа од тога. Менаџмент је подлегао хистеричној русофобији која се преселила и у Дубаи, где се француски модни бренд „шанел”, одбијањем да прода торбу Рускињи у тржном центру у Дубаију, придружио, како је навела Марија Захарова, „русофобичној кампањи укидања Русије”.

Извесној Рускињи нису хтели да продају торбу „шанел” док не потпише да је неће однети у Русију и носити у својој земљи, што је навело Захарову да подсети на тврдње о повезаности Коко Шанел с нацистима током Другог светског рата.

Дакле, „Шанелови” производи не смеју ући у Русију, купци морају потписати сагласност за то, па је Захарова, која, узгред, изузетно држи до модног стила, подсетила да је Коко Шанел била агент Трећег рајха.

Ако је Достојевски утамничен, нека се припреме Толстој, Чехов и Јесењин, мада је овај последњи мање сумњив јер је смувао славну Американку Исидору Данкан, ако су менаџери славне француске модне куће и швајцарског осигурања заиста пошандрцали, код велике Коко Шанел Захарова донекле греши.

Модна краљица 20. века била је истовремено богата и несрећна. Бирала је погрешне мушкарце, по правилу оне који су поседовали богатство и моћ. И по правилу би је шутнули. Један од њих је био високопозиционирани официр војне обавештајне службе у Паризу. Звао се барон Фон Динклоге. Живела је с њим у париском хотелу „Риц” на високој нози, а када су отворени француски архиви, показало се да је Абвер регрутовао још 1940. године, под кодним именом Вестминстер. Разуме се, по њеном љубавнику, војводи од Вестминстера. Рехабилитовао је Винстон Черчил, како се не би превише копало по могућим британским попречним везама с нацистима.

Коко Шанел је била само генијална и амбициозна. Умрла је усамљена. Тако се свака политика своди на крају на исто. Нема те политике која неће убити љубав, било да је реч о новом светском поретку, авиону-самоубици, политичкој коректности или џихаду. Зато је Фјодор Михајлович толико опасан, зато га треба утамничити, јер је у бити био писац љубави који је, откривши праву природу света коју и данас живимо, прожет сплеткама, љубомором и похлепом, упозорио сваког човека, а тако ће бити док буде постојао и последњи, да ће у тренуцима највећих искушења пожелети да постане оно што је увек презирао, чему се подсмевао. Постаће Идиот и зваће се кнез Мишкин, на свим језицима, на свим географским ширинама, и у палатама и у уџерицама. Ионако ће му бити свеједно.

Нису ли, уосталом, готово све последње поруке послате мобилним телефонима најдражима, које су дрхтавим прстима куцали они који ће за који минут нестати у диму и ватри њујоршких Кула близнакиња 11. септембра 2001. године, имале готово идентичан садржај: „I love you.” То је приметио Богдан Тирнанић у свом есеју „Холивуд (и остало) после 11. септембра”. Тирке је објашњавао да се природа света, рат или терористички напад своде, у бити, на мелодраму. Био је у праву.

Јурњава за каријером, неколико степеница више, већа канцеларија или владање светом постале су неважне пред понудом која се не одбија, коју им је послао вођа Ал Каиде. Звао се Бин Ладен. Зато су наизглед баналне, последње поруке са стотог спрата биле тестаменти пропуштених живота. Звучи апсурдно, али оне су их вратиле у живот иако су већ давно били мртви, много раније него што су тог јутра стигли на посао. Схватили су да су идиоти јер нису много раније постали кнез Мишкин. Али никада није касно.