Урамљена соба

До руку ми је дошао сопствени текст, објављен на страницама једних новина, у рубрици „култура становања” – пре неких 30 година. У њему, између осталог пише:

„Породичним и другим фотографијама није место на зидовима стана нити су то ствари за јавно излагање у соби. Њихово место је у албумима...” и тако даље, све у истом стилу.

Да ли је могуће да сам ово ја написала, размишљам посматрајући околину радног стола у свом атељеу, где ме из сваког угла посматрају нека позната, насмејана лица, нарочито дечја, што миришу цвеће, санкају се, купају или једноставно позирају са осмехом испред фото-апарата. Божанствена су, и увек када их погледам и сама се насмешим. Чак и свом сопственом лику, урамљеном ту, преда мном.

Значи да сопствене савете сама нисам послушала, и топло се надам да су се многи од оних који су их читали такође о њих оглушили. Чега има лошег у томе што ћете своје лепе породичне фотографије урамити у лепе рамове и поставити их на неку од хоризонталних, или окачити на неку од вертикалних површина своје собе? Шта уопште значе туђа правила у уређењу свога стана? Ту не мислим на она којих се заиста морате придржавати као што су:

– да кревет мора имати површину од 90x190 цм до 100x200 цм, да бисте се у њему могли и склупчати и опружити

– да гардеробни ормар мора имати дубину од 60 цм, да се у њему одећа не би гужвала

– да сто мора имати висину 70-75 цм, да би вам колена остала читава

Али породичне слике у рамовима, шта оне недужне имају са овим правилима? Уосталом и у време најстрожих функционалистичких правила, на писаћем столу сваког успешног Американца сијао је осмех његове неговане жене, дуж ивица камина сваке праве Енглескиње низале су се њене фотографије са коњских трка, са партија тениса или са неког успелог „гарден-партија”.

У Италији, Грчкој, Шпанији, и данас скоро увек срећемо слике „тек венчаних”, образ уз образ, изнад брачне постеље, а у Немачкој или Аустрији често висе на зиду они који своје ловачке и риболовачке вештине славе смешећи се урамљени изнад ухваћеног сома или устрељеног фазана. Није случајно што песник каже: „Ко се сећа онога што је доживео – двапут живи”.

Рамови за фотографије прича су за себе. Као и сваки други рам за слику, он може да буде помоћ слици, да је истакне, а може и сам да буде вредност, јер пружа неограничене могућности примењеном уметнику или уметничком занатлији да се изрази у облику, материјалима и боји. Рам за фотографије може бити од метала, посребрен или позлаћен, од дрвета, обојеног или резбареног, затим од стакла, пластике, коже, керамике, папира, са паспартуом од свиле или велура, са украсима од седефа, слоноваче... Ови лепи мали предмети, појединачно постављени или у групи, оквири су делића вашег живота. Оних срећних тренутака чија ведрина остаје да траје заувек.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs