Зелено рударство као идеал

По природи своје специјалности, последњих година сарађујем са нашим врхунским стручњацима за заштиту животне средине (академицима САНУ Владимиром Стевановићем, Богданом Шолајом и Ненадом Костићем, доскорашњим деканом Шумарског факултета, тренутно проректором Ратком Ристићем, изванредном научницом др Драганом Ђорђевић и др.). Они се носе не само са инвеститорима у рударство, већ и са својим колегама, пре свега са Рударско-геолошког факултета, који им замерају да априорно оспоравају њихову струку, а да је рударење снажан покретач развоја, да је тако било још од каменог доба, те да због оклевања Србија губи зараду од рудне ренте. Додају, притом, да је пољопривреда „највећи загађивач животне средине”.

В. Стевановић каже да „нико не напада рударску струку и науку, већ начин како се она без задршке и еколошког промишљања остварује на терену”, пита: „Како се затрављују јаловишта и пепелишта после експлоатације?” и одговара да је све препуштено природи. Он признаје да је пољопривреда велики загађивач због употребе пестицида и вештачких ђубрива, али свако њено поређење са рударењем назива глупошћу и нуди као доказ сателитски снимак Бора и околине. Убедљив је и његов аргумент да се минерали не једу, док су храна и вода стратешки ресурс. Порука Р. Ристића је да рударење уништава „земљиште, шуму, људе, биљке, животиње, а од потока прави канале којима тече отров”, док пољопривреда не угрожава примарне ресурсе и „оставља озбиљан простор за рестаурацију”.

Д. Ђорђевић је у „лековитој” води реке која протиче кроз Луковску Бању нашла огромне концентрације арсена, кадмијума и олова, доспеле спирањем јаловишта насталих још у време краља Милутина. Ограђује се да није узимала узорке воде из самог рехабилитационог центра, али сумња да би налаз био битно различит. Поента њеног истраживања је да су потребне многе хиљаде година да би се концентрација отрова у јаловишту снизила на прихватљив ниво.

Б. Шолаја тврди да је пројекат „Јадар” урађен мимо свих стандарда и прописа, да је резултат различитих притисака и да би имао за последицу трајну девастацију долине Јадра и приобаља Дрине, укључујући и једно од три највећа водоизворишта у Србији, а једино значајно у Западној Србији. Одлучан је у оцени да би то био злочин према становништву Мачве и доброг дела Војводине, па поставља питање: шта је важније – вода или вађење минерала? По њему, (свесно) уништавање извора воде је злочин који би се морао санкционисати.

Површно гледано, могао би се изнети „аргумент” да људи у Горњим Недељицама добровољно продају своју земљу. Наравно, свако гледа свој интерес, али он не сме да се остварује на штету огромног броја других људи, рецимо становника дела Војводине који би коначно решили проблем снабдевања водом ослобођеном токсичних доза арсена, гвожђа и других сувишних елемената. Упозоравајуће звуче речи Р. Ристића: „Рударење има смисла једино у контексту задовољења јасно дефинисаног јавног интереса који одражава потребе већине у овој земљи. Све друго је похлепа, лукративно лудило и безосећајност према сопственом народу и земљи.”

Н. Костић је забринут због масовне примене цијанида ради планираног добијања злата у долини Млаве. Он сматра да, за разлику од гвожђа, злато није неопходно. Валуте у свету немају више златну подлогу, а у индустријској примени, оно је заменљиво. Пошто од највећег дела злата постаје накит, он се опредељује: „Противим се тровању цијанидом ради кинђурења!”

У одсуству практичног искуства из директног сучељавања са заговорницима рударења, наивно сам предложио да се заједно са другом страном поштено сагледају могуће последице доласка „Рио Тинта” и других компанија. Гарантују ли они примену стандарда и технолошких решења које ЕУ има за своје копове?

Отрезнио ме је Р. Ристић својим објашњењем: „Они све гарантују док не добију експлоатационо право, а после тога раде шта хоће. С обзиром на то да су инспекције немоћне, локални политичари купљени или уплашени, министарства спора, незаинтересована, подложна корупцији, на терену је катаклизма. Имајте на уму да постоји интересна група, коју чине углавном страни инвеститори са локалним плаћеницима, фах идиоти и брутални користољупци на факултетима, пратећа бескрупулозна адвокатска братија и армија малих фирми са бушаћим гарнитурама, другом опремом и потребном механизацијом.”

Наравоученије је да је опасно упуштати се у такве подухвате у друштву без чврсте владавине права и ефикасних антикоруптивних механизама. Испуњавамо ли ми те услове?

Епидемиолог, редовни професор Медицинског факултета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa