Како је почела битка за Кошаре

„Обишао сам тада положаје, дао допунске задатке војницима и причали смо о томе да је сутра 9. април, Велики петак, највећи хришћански празник. Негде око поноћи, око један сат, док сам се налазио на командном месту у Ђаковици, известили су ме да артиљерија албанске војске дејствује по нашим положајима у рејону карауле Морина. Одмах смо закључили да је то почетак копнене агресије. То је трајало до раних јутарњих часова. Сва наша пажња била је усмерена према караули Морина, која је леви сусед карауле Кошаре”, сећа се Душко Шљиванчанин, који је те ратне 1999. године био мајор, командант 53. граничног батаљона Војске Југославије.

У раним јутарњим сатима, између пет и шест часова, по положајима одбране у рејону карауле Кошаре дејствовали су авијација НАТО-а и артиљерија из Албаније.

„Тада нам је било јасно да су дејства према караули Морина била демонстративна, а да су главне снаге и главни правац напада према караули Кошаре”, констатовао је Шљиванчанин.

Били су то први тренуци битке за Кошаре, на граници према Албанији, данас најпознатије борбе у одбрани земље током НАТО агресије на СР Југославију. Годинама се о томе није говорило, да би тек последњих година о томе била прикупљена аутентична сведочанства. Вероватно најдетаљнија књига о томе је „Битка на Кошарама” Медија центра „Одбрана”, коју је приредио Раденко Мутавџић. Шљиванчанин и његови саборци детаљно су говорили о томе шта је претходило тој бици, њеном трајању до повлачења ВЈ са Космета у јуну те године. Шта се дешавало 9. априла 1999?

„У том моменту на караули Кошаре, укључујући људство које опслужује, значи кувари и везисти, налазило се око 130 војника, распоређених на 13 километара, колика је зона те одговорности те карауле”, сећа се Шљиванчанин.

Између седам и осам часова тог првог дана битке, ситуација око карауле Кошаре је била нејасна.

„Одмах сам у рејон карауле Кошаре упутио свог заменика мајора Драгутина Димчевског и наредио да преузме команду... Чим је дошао, средио је борбени распоред. Наредио сам да вод за интервенцију, који се налазио код карауле Ћафа Прушит, усиљеним маршем крене према караули Кошаре и тако удари у бок снагама које су нас нападале с простора Албаније. Једна чета војне полиције, која се налазила у Дечанима, такође је упућена у рејон карауле Кошаре. Затим један дивизион из састава 52. артиљеријске бригаде, заузео је положаје и ватром подржао граничаре”, објашњава Шљиванчанин.

Он је с војником Мирославом Стојановићем кренуо возилом према селу Батуша, како би дочекао чету војне полиције. У околини тог села Стојановић, возач, погођен је снајперским хицем у главу и он је прва жртва битке за Кошаре. Шљиванчанин је изашао из возила кроз кишу метака, при чему је задобио више прострелних рана. По превијању у болници у Ђаковици, вратио се на командно место.

Прва два дана битке била су критична. У међувремену је издато наређење 125. моторизованој бригади да изврши поседање границе, па су и граничари с караула Кошаре и Морина ушли у њен састав. С њима су се, раме уз раме, на Кошарама бориле борбене групе 63. падобранске и 72. специјалне бригаде, делови других јединица ВЈ и добровољци из иностранства, претежно из Русије.

Под непријатељском паљбом 9. априла 1999. нашао се и водник прве класе Владан Аврамовић, командир одељења у 53. граничном батаљону.

„Кренуо сам према минобацачима преко доста стрмог каменитог терена, који је био засађен борићима... Док сам трчао, уочио ме је неко од терориста и одједном је кренула страховита паљба. Минобацачка, стрељачка, пуцало се са свих страна, нисам могао да испратим одакле... Циљ ми је био да што пре сиђем до минобацача, да кренемо с паљбом. Меци су ми пролазили између ногу, поред ушију, ударали у околно камење. У једном тренутку мислим да ми је метак закачио ђон чизме, пао сам и више се нисам померао. Тада је престала паљба. Мало сам се задржао у том положају, а онда сам допузао до минобацача”, сећа се Аврамовић, чији су војници убрзо засули непријатеља минобацачким минама, за око сат времена испалили су 130 пројектила.

Међу борцима 63. падобранске бригаде био је и резервни капетан Раде Ерић, који је придодат 125. моторизованој бригади и радио је са странцима, добровољцима који су се прикључили ВЈ и борили на Кошарама. Било их је из више држава, а посебно из Русије, међу којима су многи имали ратно искуство из Чеченије.

„У једној акцији извиђања четворица Руса су отишла да сниме артиљеријске положаје терориста. Приликом повратка налетели су на њихову заседу у рејону Мрчај. Један од њих, Фјодор Шуљга, који је био из Сибира, преузео је на себе заштиту осталих, узео пушкомитраљез и све време држао заштитну ватру да би дао прилику својим друговима да се извуку. Они су успели, а Шуљга је нажалост погинуо”, каже Ерић.

На Кошарама су војници гинули у сукобима са ОВК и током 1998. године, пре рата. Током НАТО агресије погинуло је 108 припадника ВЈ. Државна граница према Албанији је брањена све до повлачења војске с Космета у складу с Кумановским споразумом.

Ромски сленг као безбедна шифра

Посебна пажња посвећивала се заштити информација, посебно у радио-комуникацији. То није било лако, многи Албанци су знали српски, а и Американци су имали преводиоце. „Сетио сам се да имамо доста Рома у јединици, њих 12, и кажем једном од њих да кад ја нешто издиктирам он пренесе на ромском, па још у њиховом сленгу, онако мангупски, а тамо други то преводи и записује. То се показало заиста добро”, сећа се Ерић.

Шешир ЈСО као амајлија и реликвија

Дејан Јовићевић је био војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. Учесник је окршаја на топонима Маја Глава и Раса Кошарес, где је рањен. Ратни другови су га запамтили и по маскирном шеширу Јединице за специјалне операције МУП-а, који је носио као амајлију и реликвију. Добио га је од припадника „црвених беретки” у Руговској клисури, уочи поласка на Кошаре.

„Ту је дошла екипа из ЈСО, коју смо ми јако ценили и који су нама, тада такорећи клинцима, изгледали застрашујуће и спремни на све. У највећим борбама нисам скидао тај шешир”, каже Јовићевић.

Уочи борбе на Раси Кошарес, један војник га је замилио да му дâ шешир на дан, а Јовићевић је узео његов качкет. Баш тог дана је рањен, шешир је остао код друга који га је чувао и вратио Јовићевићу када су успоставили контакт деценију и по после рата.