Војска и професионализам

Уставно дефинисана као оружана сила Републике Србије, Војска Србије има задатак да брани земљу од оружаног угрожавању споља и извршава друге задатке установљене одговарајућим законима који проистичу из Устава. Упоредо с тим задацима, Војска Србије је, као и оружане снаге осталих земаља, обавезна да се стриктно придржава принципа међународних прописа путем којих се регулише употреба војне силе у ратним условима. Извршење наведених задатака, посебно оних који се односе на угрожавање земље споља, претпоставља одговарајућу формацијску организацију јединица родова и служби  и, посебно, поседовање савремених средстава наоружања и војне опреме. Све то, опет, подразумева издвајање одговарајућих финансијских средстава, којих је, нажалост,  војна сила Србије била лишена током владавине ДОС-а – од петооктобарских промена до 2012. године.

Прерано и неорганизовано приступило се увођењу цивилног служења војног рока, чиме је држава задала снажан ударац ионако незавидном положају и угледу сопствене војске.

Промовишући заговарања о обустави служења војног рока, министар одбране Драган Шутановац говорио је на скупштинском заседању 2. децембра 2010. године да  се ради о „историјској одлуци која треба да сврста војску и државу у ред модерних и савремених држава и војски, организованих по највишим стандардима”. Недуго затим, на шестој седници јесењег заседања Скупштине Србије, одржаној 15. децембра 2010, изгласана је Одлука о укидању служења војног рока.

Погрешно вођена политика у погледу свестраног развоја оружаних снага, настављена је заговарањем професионализације националне војске и недопустивим смањењем њеног оперативног дела, укључујући и свођење 63. Падобранске и 72. Специјалне бригаде на батаљонски ниво. О погрешно вођеној политици понајбоље сведочи чињеница да су, у односу на Војску Србије, све земље у окружењу биле знатно супериорније од ње. Јер, да зло буде веће, и тек формирани такозвани заштитни корпус фантомске државе Косово на најбољем је путу био да се на лествици борбено способних састава, веома брзо нађе испред оружаних снага Србије. Таквом стању у вези са развојем и стварним стањем у области одбране, добрим је делом допринела државна политика вођена под великим утицајем и притисцима САД и ЕУ, о чему сведочи и чињеница да су на челу Министарства одбране и Генералштаба постављани људи без икаквих квалификација да воде те ресоре. Захваљујући томе, војска која се готово три месеца успешно супротстављала НАТО агресији, сведена је на организацију цивилног типа, а понајмање на оружану силу способну да успешно учествује у одбрани земље. За време владавине тих људи уништени су бројни арсенали наоружања, без занављања одговарајућим савременим борбеним системима. Истовремено, у најбољим годинама пензионисани су професионални и искусни кадрови, највећим делом учесници борби вођених против ОВК и НАТО.

У време док су на челу Министарства одбране Србије и Црне Горе, односно Србије, били Борис Тадић и Драган Шутановац, а на челу Генералштаба Здравко Понош, расходована су, уништена и у старо гвожђе отишла бројна – још исправна и употребљива борбена средства и војна опрема. Десетковане су оклопно-механизоване, артиљеријске, инжињеријске, противваздушне и друге јединице За такво штеточинство није било ниједног јединог разлога, изузимајући притиске са стране, односно послушност руководећих људи у врху државне и војне власти.

Прича за себе је уништење „Лаког преносног система противваздушне одбране Стрела – 2М”. Овај ракетни систем намењен борби против нисколетећих авиона и хеликоптера налазио се, а налази се и данас, у наоружању више армија у свету. Лиценцно је произвођен у бившој СФРЈ, највећим делом у ваљевском „Крушику”. Посебно је познат по учинку у Вијетнаму где је, током рата, помоћу Стреле – 2М оборено преко 70 америчких летилица. Војска Савезне Републике Југославије и њене наследнице, Војска Србије и Црне Горе, односно Војска Србије, у саставу својих јединица имале су око 1.500 ових система. Као гром из ведра неба, међутим, одјекнула је вест у војним круговима и јавности да су, јануара месеца 2004. године, док је министар одбране био Борис Тадић, све „стреле”, до последње, уништене на војном полигону у Никинцима. Уговор о уништењу сачињен је између амбасадора САД у Београду Вилијама Монтгомерија и Владе Србије. Целокупан контингент наведеног ракетног ПВО система уништен је под будним оком амбасадора САД, који је лично надгледао чин уништења.

Гледано кроз пројектовану бројну величину, систем одбране сводио се на оперативни састав сврстан у четири пешадијске, једну артиљеријску и једну специјалну бригаду. Са тим јединицама Србија је требало  да се брани у случају евентуалне агресије било с које стране долазила. Таква опасност, на срећу, „не постоји ни у назнакама”,  тврдили су у државном врху, посебно у Министарству одбране. Јер, војнички смо, тврдили су, „најјачи у региону”, а и тренутна безбедносна ситуација у окружењу, процењено је, не наговештава било какву опасност по  безбедност земље. Такве оцене, није претерано рећи,  указују на лоше процене и непрофесионалност оних који су покушавали да у то убеде јавност.

Слабу страну тадашњег одбрамбеног система Србије  потврђује и податак о непокривености великог дела територије војним јединицама, што је условљено  бројним стањем професионалне војске. Очигледно је, имајући у виду локације бригадних делова Војске Србије у време ДОС-а, да  постојање великог броја празних простора  евентуалном агресору, са било које стране долазио, неће представљати готово никакав проблем у погледу њиховог  запоседања. Примера ради наведимо чињеницу да од бугарско-српске границе, од Димитровграда до Ниша, није било  ниједног јединог војника. Под претпоставком, што се у документима о одбрани земље мора имати у виду,  да Бугарска крене у ратни поход против Србије, као што је то у прошлости више пута чинила, њене би јединице могле, без испаљеног метка, тај део пута – дужине око 100 километара – да превале са пушком „о десно раме”. Слична могућност пружала се Мађарима од Суботице до Новог Сада, Румунима од Вршца и Беле Цркве до Панчева, Хрватима од Батроваца до Београда...

 На срећу, у време када се незадрживо распадала Војска Србије, дошло је, изборном вољом грађана, до промене власти, која је мукотрпно почела да исправља свесно започету девастацију сопствених оружаних снага. Сведоци смо да се Србија данас, захваљујући одбрамбеној политици и економској снази, уз подршку  Руске Федерације, Народне Републике Кине и других пријатељских земаља, сврстава у ред моћне војне силе у региону, па и знатно шире.

Пуковник у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa