Коме Вучић маше с писте

Свака коалициона љубав подсећа на швалерацију у шуми. Док пар тамо одлази због страсти, а где ћете већу него што је власт, посао завршава тако што се обоје искриве, ишчаше, презноје и обаве ствар на брзину у колима. На крају, дахћући, опањкавају један другог. И, оно најгоре: сви који гледају тај коалициони однос, с носевима приљубљеним за стакло, на крају схвате да су кандидати за евнухе. Наиме, они у колима најпре уживају, потом се укоче, али следећег викенда поново долазе на забаву.

Ивица Дачић то савршено добро зна и увек ће се појавити у тачно време, на истом месту. Тако је било од мањинске подршке првој Коштуничиној влади, па са свима осталима. Зато мирно трпи увреде на свој рачун које му шаљу напредњачки изасланици, од Зоране Михајловић која се подразумева, до Владимира Ђукановића, који се није подразумевао. По Дачићевој математици, одричући се своје председничке кандидатуре више него значајно је помогао да Вучић победи у првом кругу. Не треба му ни Питагора, ни професор Стојан Раденовић, да би му било јасно да одржава и танку владајући већину у Београду, без обзира на поновљене изборе на неколико места у престоници.

Вучић такође има своју математику, чија једначина може потрети Дачићеву. Александрова коалиција, плус мањине – мудри Мађари које води Иштван Пастор, потом талентовани Бошњак Усаме Зукорлић из Санџака и евентуално Томислав Жигманов на челу хрватске мањине, доносе му већину у парламенту. Али, увек је незгодно да парламентарна већина зависи од мањина, јер се онда терет опстанка владе преноси на њих, што мањине може довести у непријатан положај. Оне су потребне да би коалициони потенцијал добио на квалитету и још бољој сарадњи с већинским народом.

Дакле, мањине су више него пожељне у новом кабинету, чак би и Сулејман Угљанин ишао пешке ка Београду да га се неко којим случајем сети. Иако Дачић није мањина, њега се, рецимо, увек сви сете и позову, мада то не чине с осмехом на лицу.

У изборној ноћи, како је овога пута с радосним осмехом тврдио Вучић, Дачић га је звао око 12 пута, што подразумева да му се Вучић није јављао на телефон. Већ тада је изабрани председник и шеф напредњака знао да што више буде ударао чежњу лидеру СПС-а, то ће Дачићева амбиција да буде премијер сплашњавати. Обојица се сувише добро и дуго познају како би знали да му Вучић неће упаковати премијерско место у машници, а Дачић да му је Вучић ипак дужан, али да ће сазнати какав је поклон тек уочи формирања владе.

Много је интересантније да опозиција те изборне ноћи није позвала Ивицу и понудила му, рецимо, власт у Београду. Али су и они и он знали да би тиме газду црвених претворили у новог опозиционог лидера, што једнако не би могли да сваре баш сви. Нарочито Дачић, који је од колевке у власти. Он иначе опозицију сматра неприродним стаништем, у којој се осећа клаустрофобично. Ни Вучићу се то не би допало, јер имати Дачића у опозицији, који би евентуално преузео Београд, сувише је рискантно, јер момка из Житорађе нису успели да се отресу ни Мира Марковић, ни Коштуница, ни Тадић, ни Вучић, па је логично да би без Ивице у близини, и Вучић у другом председничком мандату осећао сличну клаустрофобију.

Али, која би опозиција позвала шефа црвених, када су се поделили пре него што су се ујединили? Патриотски блок с Дверима обогаћен езотеричним доктором Несторовићем, плус Милица Заветница, већ су створили проруску коалицију. Вук Јеремић се недвосмислено одаљио и од Драгана Ђиласа и од Здравка Поноша, док Милош Јовановић, попут свог претходника Војислава Коштунице, чека ко ће га позвати и замолити га да уђе у власт. Али без круне на глави.

Драган Ђилас се одмах сетио кога треба да позове, мада се, према првом обраћању Александра Вучића у изборној ноћи, дало наслутити да су њих двојица имали контакте и раније, јер тешко је поверовати да се одмах по убедљивој победи у првом кругу, шеф државе изненада сетио онога с којим је годинама имао жестоке политичке сукобе, нудећи му између редова примирје. За Дачића није имао такву благонаклоност.

На каро-папиру где је имао уписане проценте освојених гласова, како својих, тако и нешто мање својих и оних туђих, Вучић је већ могао да склопи своју постизборну теорему. Али на хартији није било кључне непознате: како ће изгледати нови свет после рата у Украјини. Довољно вешт да балансира између Запада и Истока, сада је Вучић суочен с геополитичком метафизиком, усудом свих српских владара: како да Србија и он остану неоштећени. Или што мање оштећени.

Овакво хомогенизовање Запада нико није очекивао и ако Финска и Шведска уђу у НАТО, не би ме изненадило ни да Швајцарску спопадну сличне бубице, док на другој страни, Србија чека на нове преговоре о цени гаса, о којој ће лично одлучивати Владимир Путин.

У међувремену, Си-Ен-Ен се изненада сетио Вјосе Османи, с којом је интервју водила наша стара познаница Кристијана Аманпур, што је много већа симболичка порука Београду од свега што је изговорила Османијева. Чека се само васкрснуће Бернар-Арнија Левија, да би се сутрашњица претворила у дежави. Ако неко зна да тај парапсихолошки феномен, како Срби, тако и он лично не смеју поново да гледају, то је Александар Вучић.

Каква ће, дакле, бити нова влада и ко ће бити премијер? Дачић готово сигурно неће, иако је постигао сјајан резултат, помогао Вучићу, али је исувише гуслао о Русији. Вероватно да о томе председник још размишља, али ће свакако предност имати напредњак који се бави економијом и коме шеф државе безгранично верује, како би се посветио преговорима са странцима и унутрашњој прекомпозицији политичке моћи.

Сећам се када је Вучић испраћао први авион „Ер Србије” за Америку. Освојио је други премијерски мандат 2016. године, али се чекао састав нове владе, управних и надзорних одбора, функција по дубини. Ко зна колико је путника купило карту за први лет до Њујорка само да би било затворено с Вучићем 10.000 метара изнад Атлантика. Ко зна колико је жена тапирало фризуре, колико је мушкараца спремало приступне министарске говоре, а колико тајкуна имало пословне предлоге, знајући да Вучић ипак није толико Вучић, па да понесе падобран и скочи у море.

Било је ту много министарских кандидата, али Вучића није било у авиону, иако је међу првима купио карту. Ипак није отпутовао. Онима којима је махао с писте, углавном нису добили функције. Знао је да има много више посла на земљи, него у облацима.

Отуда наизглед изненадни позив Драгана Ђиласа, коме Вучић није спустио слушалицу. И Ђилас и он схватили су да је њихово међусобно вређање, уз садејство медија и страсних бранилаца обојице, у овом тренутку једнако инфантилно и једнако опасно, јер је претило да се претвори у политички рат без заробљеника, тако да за сада не можемо говорити о стварној коалицији и одласку у шуму. Али да је реч о рационалним преговорима, свакако да.

То ће у прво време деловати једнако шокантно и комично и за провладине таблоиде и опозиционе медије и њихове острашћене фанове, нарочито ако своје раније текстове или изјаве буду читали наглас.

Али ко не зна да српска политичка математика и геополитичка метафизика стварају до јуче незамисливе савезе – нека скокне до Ивице Дачића. Где је нестао ових дана? Чека у шуми и пуши томпус.