Васкрсли пензионер

Некадашњи председник црногорског парламента Ранко Кривокапић поново је доспео у жижу јавност након што је нови мандатар Дритан Абазовић најавио да ће у мањинској влади бити „министар иностраних послова”.

Он није био само у политичкој већ и у старосној пензији коју је стекао незаконито, па му је решењем Фонда ПИО Црне Горе од 24. августа 2021. поништено решење којим је било признато право на пензију у износу од 2.000 евра, уз обавезу да врати новац који је примао претходних осам месеци. Познат као човек који је стално јавно инсистирао да се морају поштовати закони, тога се није држао када је себи регулисао пензију.

Опозициони посланици редовно су јавно истицали да Кривокапић у фиокама држи све законе који не одговарају њему и његовом вишедеценијском коалиционом „брату” Милу Ђукановићу, између осталих и закон о пореклу имовине и лустрацији. Међутим, парламентарна историја га памти и као шампиона када су посланици усвојили 35 закона за 58 минута, па су заједљивци израчунали да је то мање од два минута по закону.

Коалициони брак почео је да пуца већ 2015, када је Ђукановић схватио да се Кривокапић „политички осилио” и завео „парламентарну диктатуру” па му као опомену на конгресу кандидује противкандидата Ивана Брајовића, који је касније поцепао СДП, отерао Ранка из Миловог загрљаја и он постао нови коалициони, „велики брат ДПС-а”. Након тога Ранко седа у посланичку клупу која му баш и не прија и убрзо бива човек из сенке који бира и смењује прваке своје партије, која га бира за доживотног председника с пензијом од 2.000 евра. Био је председник парламента који је прећутао исконструисани државни удар 2016, када је и смењен.

Међу православним верницима остао је упамћен као најизраженији противник Српске православне цркве, због чега га је почивши митрополит Амфилохије безброј пута јавно критиковао, прозвавши га „онај Ранко Кривомозговић”.

Кривокапић је 14 година подржавао главне правце Ђукановићеве политике, а у пензију је испраћен као човек који је аминовао све Ђукановићеве промашаје. И сам се трудио да остане упамћен као човек који је и у породици раскрстио са Србима, који је аминовао пребијање Срба на протестима испред зграде Скупштине Црне Горе када је министар полиције био његова десна рука Рашко Коњевић. Променио је све националне симболе како ничим не би подсећали да смо кроз векове били уз братску Србију или, не дај боже, да су на просторима Његошеве Црне Горе живели Срби.

Славио је протеривање српског језика и ћириличног писма и као званично писмо у парламенту увео црногорски језик с нова два слова. Да би доказао како је Црна Гора ипак у крвном сродству с „Црвеним Хрватима”, променио је химну у којој су две строфе ауторство ратног злочинца Секуле Дрљевића, преименовао министарство иностраних у вањских послова...

Једино што му се лоше догодило током његовог брзог напредовања у „домаћој дружби и страној служби” јесте његово јуначење на „Белведеру”, на уласку у Цетиње, када је подржавао комите да се нови митрополит Јоаникије не хиротонише на место митрополита. Био је то тренутак, како тврде очевици, обарања црногорског рекорда у бежању на сто метара.

Два пут се женио, прво Српкињом, а потом Црногорком.