Ратне истине и лажи

Недавно је хрватски председник Зоран Милановић на питање новинара шта има да  каже о покољу цивила у Бучи у Украјини и мисли ли да ће доћи до кажњавања злочина, одговорио: „О томе не знам ништа. То је далеко. Руси су се повукли, шта је тамо пронашао, ко је тамо пронашао… Из хрватског искуства, пустите ме с тим, молим вас. Будите јако опрезни.” А на питање значи ли то да је он скептичан о извештајима о злочинима руске војске у Украјини одговорио је: „Нисам скептичан, него немам појма. У рату, посебно у рату у којем ти не суделујеш, информацијски је све допуштено кад си нападнут.”

Милановића су због ове изјаве многи напали у Хрватској и ван ње. Најдаље је отишао познати хрватски романописац, приповедач, колумниста и фељтониста, комедиограф и филмски сценариста Анте Томић поставивши у свом ауторском тексту „По Милановићу су Украјинци побили своје цивиле да би оптужили Русе?!”, објављеном 5. априла о. г. у „Слободној Далмацији”, и следећа питања:

„Ово сада отвара неке нове, мучније недоумице. За почетак, шта то Милановић зна ’из хрватског искуства’? С великим занимањем желели бисмо од председника чути кад и где је у нас почињен ратни злочин који није био оно што се чини. Где су оно што се причало и оно што се догодило били у великом раскораку? Затим, шта му значи оно да ’у рату, посебно у рату у којем ти не суделујеш, информацијски је све допуштено кад си нападнут’?... Ако сам добро схватио, а мислим да нисам погрешио, тај се дрзнуо изокола приметити како бесрамна Путинова пропагандисткиња можда говори истину, да није искључено да су Украјинци збиља пуцали својим цивилима у главу да би касније оптужили Русе. Зоран Милановић заиста је један неопевани гад”.

Наведене изјаве су ме испровоцирале да се укључим у расправу између двојице Хрвата, не о томе што се десило у Бучи, јер о томе, као и Милановић, „немам појма”, већ о мојим искуствима из хрватско-српског сукоба деведесетих прошлог века, тако што кроз неколико примера, из прве руке, сведочим како у рату прво страда истина.

У хрватској акцији „Масленица” која је започела 22. јануара 1993. пред хрватском војском из равнокотарских села избегло је десетак хиљада људи који су привремени смештај нашли по дубини РСК. На самој граници са БиХ, скрајнуто од свих путева, налазио се један објекат изграђен почетком седамдесетих за време градње никад завршеног „Савкиног” ауто-пута Загреб–Сплит, који је претворен у камп за српске избеглице. Са функције секретара владе био сам задужен и да одобравам посете страним новинарима одређеним локацијама, међу којима се нашао и поменути камп.

Неколико дана после обиласка избегличког кампа, унпрофорци ми донесоше хрватски недељник „Национал”. Преко целе насловне странице фотографија војника са крајишким ознакама како са обема рукама око струка стеже младу жену, која му је обавила руке око врата и са скоро потпуно испруженим телом лебди у ваздуху. А текст испод слике, по сећању, гласи: „кад смо дошли пред камп у којем су Срби заточили хрватске цивиле, једна млађа жена је потрчала према нама вичући ’хелп’, ’хелп’, али ју је на пола пута сустигао српски чувар и грубо је одгурао натраг”.

Позовем човека који је испред крајишког прес-центра водио новинаре у тај камп и показујући му насловницу из „Национала” питам га ко се заиста налази у том кампу. „Наше избеглице са Равних Котара”, каже ми, и исприча ми да је и сам присуствовао сцени са насловне странице „Национала”, али да опис сцене  нема везе са истином. Наиме, истим возилом са новинарима повезао је и једног српског војника који је тражио сестру коју није видео од почетка напада на његово село. Кад су стигли пред камп брат и сестра су се истовремено угледали и потрчали једно према другом. Приликом сусрета, сестра је брата ухватила рукама око врата, а он њу око струка и од среће завртео је неколико пута око себе. Текст у „Националу” потписао је амерички новинар, хрватског порекла, са презименом Нижић.

У септембру 1993. године преузео сам од хрватске стране 51 тело убијених српских цивила и војника у акцији „Медачки џеп”. Тела смо, уз присуство представника више међународних организација, преузели на чек поинту у близини Оточца. Довезени су у једној хладњачи, а били су у црним  мртвачким врећама и сложени као вреће цемента. Довезли смо их у Кореницу, где су нас чекали родбина и саборци погинулих. Тела су била потпуно гола и, због узнапредовалих трулежних промена, прекривена огромним белим црвима. Ради лакшег препознавања послагали смо их по травнатом дворишту једне фабрике и испирали их воденим шмрковима. Поред тела и ја сам дао изјаву за медије описујући ко су и одакле су жртве. Увече на ХРТ-у, у емисији „Сликом на слику”, у којој су емитовани прилози разних телевизија о истом догађају, са неколико западних телевизија емитован је и прилог из Коренице. Гледам и не вјерујем – снимак приказује поређана гола тела поред којих и ја дајем изјаву, али испод слике иде текст „опет злочести Срби побише недужне хрватске цивиле”.

Сећам се и доласка екипе са немачког јавног телевизијског канала ЗДФ. Екипа је у Книну боравила неколико дана и сатима су снимали „Веритасову” документацију о страдалим Србима и узимали изјаве и од мене и од мојих сарадника. Новинар, човек у средњим годинама, говорио ми је да ће његов документарац снимљен у Книну бити права медијска бомба у његовој држави. Након неког времена од тог новинара, преко једног унпрофорца, добио сам писмо у којем ми се извињавао што његов прилог из Книна још није емитован, а сва је прилика да неће ни бити. Уредник му је објаснио, пише ми, да тај прилог не може пустити јер би потпуно збунио гледаоце, који су навикли да гледају Србе као злочинце а не као жртве.

После ових и многи других медијских лажи и манипулација, на предлог италијанске новинарке и публицисткиње,  Џин Тоски Марцани, из познате грофовске породице Висконти (ауторке романа „Коридор” и „Путовање у лудило једног рата”), са групом грађана, углавном правосудне провенијенције, крајем 1993. основао сам  невладину организацију „Веритас” са циљем да нашу аргументовану истину супротставимо другим „истинама” које је некритички, скоро једногласно, прихватао западни свет. Од тада исправљамо лажи о грађанском рату деведесетих у Хрватској и бившој РСК, које је западни свет, по познатој холивудској шеми „добар – лош”, узимао „здраво за готово”.

Ако се не варам, Милановић је мислио на овакве и сличне спинове јер је био савременик и учесник у њиховом креирању. Зна то и нешто млађи Анте Томић, само се прави наиван. Знала је то и грофица Висконти због чега је у свом роману „Коридор” записала „Истина увек има много лица”.

*Документационо-информативни центар „Веритас”