Прошлост која траје

Ако су недавни, обједињени председнички и парламентарни избори у Србији нешто показали, онда је то чињеница да је србијанско друштво одлучило да се и даље аутистично држи прошлости. Судећи по резултатима, стање се, у односу на претходне изборе, као ни на оне пре њих, ни најмање није изменило. Слика остаје иста чак и кад бисмо се вратили неколико изборних циклуса уназад.

Опозиција се, у првом реду, није одважила да отвори ниједну од неких важнијих тема што, као оловне утеге, оптерећују србијанско друштво већ деценијама: суочавање с ратном прошлошћу, одбијање да се прихвати одговорност за злочине у недавним ратовима, слављење ратних злочинца као националних хероја („мурализација” јавног простора, уз коришћење лика Ратка Младића), ревизија антифашистичке историје, осуда претензија на мешање у унутрашње ствари суседних држава (литије у Црној Гори и прећутна подршка Додиковим најавама о могућем референдуму за отцепљење Републике Српске), проблем Косова – ништа од свега тога није се нашло у предизборном програму опозиционих странака.

Уместо тога, као једини рефлекс и потврду да до ње ипак допиру некакви одјеци светских збивања, та иста опозиција се огромном већином – мимо цивилизованог света – ставила на путиновску страну у текућем руско-украјинском сукобу. Прихвативши унапред губитничку позицију, она као да је једва дочекала да се за решење свих важнијих питања за Србију и убудуће пита председник Вучић.

С друге стране, кад је реч о Вучићевој оцени да се Србија драматично померила удесно, на то ваља гледати пре као на најаву да се СНС мора преусмерити више ка центру него што би одсликавало фактичко стање ствари. Подсетимо се, на изборима од 2016. године СРС и Шешељ су добили нешто више од осам посто гласова, освојивши укупно 22 посланичка мандата, што је за два мандата више него што су на овим последњим изборима заједно освојили Двери и Заветници. Док је ДСС на последњим изборима са ПОКС-ом освојио 5,4 посто, дотле је 2016. био на неких пет посто, што је практично иста бројка.

Слично као и на прошлим изборима, Шешељев СРС ни овог пута није прешао цензус, што је за последицу имало Шешељеву одлуку да се повуче из политике (за разлику од њега, Тадић, који није прешао цензус, учинивши тиме медвеђу услугу опозицији, и даље нарцисоидно истрајава у својој жељи да се бави политиком). Већ из ових бројки читаоцу је јасно како се стање на фронту крајње деснице заправо није превише изменило. Дошло је само до смене генерација. Шешељеве гласове преузели су Двери и Заветници, док се за Дачићев СПС може рећи да је изишао из ових избора као једини прави добитник (освојивши додатних 100.000 гласова у односу на претходне, а на рачун СНС-а, чији проруски гласачи су се овог пута, услед украјинске кризе, определили за СПС и њихову пропутиновску реторику).

Колико су ови избори били анахрони показало се већ неколико дана по њиховом окончању. Свему ономе чему је Србија већински рекла „да”, Европа и запад рекли су одлучно „не” – инвазија на Украјину је догађај без преседана још од 1938. године и, као такав, мора се најоштрије санкционисати, јер угрожава будућност Европе. У четвртак, 7. априла, Србија је на гласању у Уједињеним нацијама (УН) гласала за искључење Русије из Већа УН за људска права (УНХРЦ). Славјенофилска осећања морала су се повући пред извесношћу спољнополитичких и економских санкција, које су биле јасно предочене Србији.

У Европи где се, у склопу свеобухватних санкција против Русије, увелико протерују руске дипломате и елиминишу њени центри „меке моћи”, илузорно је било очекивати да ће запад толерисати пропутиновску „слепу мрљу” на западном Балкану – управо тамо где се налази његов први безбедносни појас против некадашњег (и садашњег) хладноратовског супарника. Наједном се испоставило да је украјинска криза неупоредиво важнија од наших локалних, домаћих избора и страначке борбе за место у скупштинским клупама. Јасно нам је предочено више ствари, пре свега да морамо уједначити своју спољну политику са ЕУ, уколико збиља желимо у Европу. По први пут, географски усуд (да смо периферија Европе) показао се унеколико и као срећна околност (будући да, као део западног Балкана, не можемо себи да допустимо луксуз да представљамо безбедносну претњу Европи, Америци и НАТО-у).  Можда је, управо захваљујући томе, баш сад прилика да се посредством географије искупимо за све оне политичке грешке из прошлости.

Есејиста и преводилац

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa