Пролећно чишћење телевизора

Изборна тишина је прошла као трен. Предизборну буку замениће дијалог. Али, да ли ће то остати само као тема на телевизијама, тренутно расположење или ће заиста, напокон, завладати дијалог међу нама и око нас? Или ће, пак, дијалог бити само повод за неку нову буку? Хоћемо ли ових дана екран утишавати или појачавати? Чини се као да затишја заправо нема, ни на домаћем ни на европском терену. Будућност ће нам, изгледа, бити гласнија но икада!

Да ли зараћене стране почети да преговарају? Хоће ли пролећне ласте прекрити ратна згаришта и дим? Можда дијалог замени монолог, a монотоно једногласје прерасте у хармонично вишегласје.

Или само имамо превелика очекивања? Можда је све то само ТВ шоу који прикрива оне праве животне бриге и стрепње?

Гледајући постизборну недељу, на телевизијској сцени се ипак све вратило на старо. Иста лица, исти манири, иста недореченост, некултура... Ријалити терају по свом, старлете по свом, проституција се шири у медијским круговима...

Међутим, није све тако црно. Ту је понека нова шпица, понека боја, прекречени студио, у знак пролећа. Али, да ли је то довољно за квалитетан програм?

Да ли је довољно променити графику да би телевизија изгледала модерно, да би држала пажњу гледалаца? Лепа слика не вреди ништа ако се водитељи у том раму осећају неприлагођено и збуњено... Ако су „забаговани” у неком прохујалом времену... Ако су неприродни, ако не умеју да слушају саговорника, а самим тим ни потребе гледалаца. Ако не умеју да поставе право питање, да воде дијалог... Ако се све претвара у додворавање, улагивање, постављање унапред осмишљених питања...

ТВ лица никако да схвате да је за ову професију потребно много више од модерног студија. Ништа не вреди ако не умеју да држе контролу над програмом. Ако због њих не оставимо ручак на шпорету и приближимо се телевизору да бисмо с пажњом одслушали емисију до краја. Потврда доброг програма је ако се због њега не јавимо на телефон, ако „не вртимо“ друштвене мреже. И, наравно, ако не употребимо даљински управљач дуже од пет минута. Кад се то деси, бићемо уверени да је телевизија вредна постојања и да је оправдала сваки минут који одвајамо за њу.

Пролеће је... Унесите ведрине у своје студије. Направите велико спремање и велике и важне одлуке. Обришите прашину са својих екрана... Разговарајте, ослушните...Откријте људе, оне мале, а тако велике, који заслужују парче медијског простора. Има их, само се осврните! Освежавају попут пролећног цвећа.