Успомене на приватност

Најновији акт Републичке агенције за телекомуникације (РАТЕЛ), који провајдерима прописује коју опрему морају да инсталирају да би државним органима омогућили надзор над свеукупним интернет-саобраћајем њихових корисника, с разлогом је изазвао узбуну и подстакао страховања да се и Србија прикључује преовлађујућем светском тренду у којем се, зарад спречавања тероризма и јачања безбедности, драстично спуштају границе приватности. И наша земља, утисак је из разбуктале дебате, постаје држава свевидећег Великог брата у којој се успоставља комплетна контрола над (у овом случају електронским) животом грађана.

Заиста, детаљи из тог прописа у најмању руку су онеспокојавајући: нова опрема (хардвер) и програми (софтвер) који ће убудуће морати да имају главни провајдери (Телеком, Теленор, ВИП, ВератНет), треба да омогући најпре „пасивни мониторинг интернет-активности у реалном времену”, затим „прикупљање и анализу статистике интернет-активности”, па „пресретање електронске поште” и „придружених садржаја” (атачмента), пресретање ИП телефонског саобраћаја, „довлачења” програма и сличног. При том, поменута опрема треба да обезбеди и реконструкцију тог саобраћа по корисничком имену или његовом телефонском броју, адреси електронске поште...

Све у свему, анализе оних који су упућени у ову област, које последњих дана циркулишу у домаћој „блогосфери”, указују на широка врата за надзор која отвара овај пропис, уз прилично лабаво позивање на закон и веома непрецизно дефинисање околности под којима се интернет-саобраћај ставља на увид држави. Укратко, консензус је да је ово, упркос демантијима и накнадним објашњењима из РАТЕЛ-а, озбиљно скрнављење уставне неповредивости тајности „писама и других средстава комуницирања”, која је изузета само на основу одлуке суда, под недвосмислено дефинисаним условима.

Основни утисак јесте да је увођење нових обавеза провајдерима, чак и ако се пође од тога да намере можда и нису биле нечасне, урађено неспретно, без припреме јавности, прецизнијег смештања свега у законски и уставни оквир – другим речима прилично арогантно или немарно, како се већ на то гледа.

Аргументи да јето пракса и у већини других земаља тачнису, али само као принцип. Разлика је у важним и суштинским детаљима.

Грађанска осетљивост овим поводом сасвим је разложна, jeр je саобраћај прекосветске рачунарске мреже постао свакодневица која је све важнија у нашим животима.

Има ли, међутим, на Интернету приватности? Да ли смо (као грађани дигиталног доба) свесни да погодности инстант комуникација, приступа огромном руднику података и свему другом, ипак, плаћамо, и то монетом на коју нисмо свесно пристали – баш нашом приватношћу.

Ово је, несумњиво, једна од највећих тема интернет-ере. Информатичке технологије с краја прошлог, а нарочито с почетка овог века, ставиле су нас пред тежак избор уравнотежавања два пожељна, али међусобно супротстављена циља: да користимо све погодности, а да у том процесу сачувамо и своју приватност. Приватност као право да сами одређујемо које ће информације о нама бити доступне другима и у коју сврху.

Поменуте технологије су окосница цивилизацијског напретка у последње три деценије, али као њихов успутни производ је ерозија приватности у сваком аспекту наших живота. Примера има безброј: у готово свему што данас радимо, остављамо трагове о себи. Кад год, рецимо, нешто платимо картицом, у некој бази података остаје запис о томе: онај ко има приступ тој „банци” може да направи прецизан профил наших економских могућности, животног стила, укуса и склоности. И да то употреби или злоупотреби.

Мобилни телефон који носимо у сваком тренутку оставља траг о нашем кретању; у компјутеру нашег оператера сачуван је сваки број са којег смо, или којег смо позвали, снимљена је свака СМС порука.

Али највише нас одаје наш рачунар. Он је данас углавном све време повезан са главним светским компјутером, Интернетом. Кад год изађемо на глобалну инфо-страду, то је негде забележено. Шта смо тамо прочитали, шта смо некоме написали и шта нам је написано, за којим подацима смо трагали, које сајтове посећивали...

Истина је да благодети тренутних компјутерских комуникација користе и недобронамерни, терористи, криминалци и завереници. Али, не тражи ли се од нас да се одрекнемо превише слободе ради претпостављене, мада не и загарантоване, сигурности. Има ли, уосталом, сигурност смисла без слободе и може ли се постићи равнотежа између та два с муком изборена цивилизацијска достигнућа? Где је граница између грађанског права на приватност и интереса државе, и ко је повлачи?

Приватност смо против своје воље послали у музеј успомена и сумњам да оданде можемо да је вратимо.