Доба када су Срби насељавали Украјину

 „И док му се у души као бескрајном кругу понављаху мисли о одласку у Русију... дотле му је заспалом, први пут код куће, у телу дрхтало као нека звезда, последње зрно некадање младости. Оно га је задржало већ очајног, замуклог, сулудог од патње и туге, међу тим баруштинама и водама, што се исправаху над земљом, коју је од милоште звао Новом Сербиом”, пише Црњански о сеобама, српским, вечним. Пише о сељацима, војницицима-граничарима који бежећи од покмећивања, кренуше на Исток. И ако се загледамо у географску карту данашње Украјине, у којој почивају кости тих исељеника, наћиће се Мартонош и једна Суботица и Кањижа, Бечеј и Ковин и Старчево... Земун. Тамо, куд су Исакович и тај солдатенволк отишли, носећи као пуж на леђима своју кућу, нема више другог трага, до неколико имена.

Била је то половина 18. века и време великих политичких превирања у Банату. На тлу данашње Мађарске и Румуније, 1751. развојачена је Потиско-Поморишка војна граница, чему је кумовала царица Марија Терезија, како би придобила угарско племство. Баш тада и због тога, много Срба који су пола године орали своје њиве, а остало били милитари-граничари, са фамилијама креће пут Царске Русије. И опет запис српског војника Симеона Пишчевића, који у „Мемоарима” бележи да их дочекује царица Јелисавета Петровна, кћи Петра Великог и Катарине Прве те им дели земљу „на којој од стварања света нико није живео”. Ту дуж границе царства са Турском, пре равно 270 година, 1753. настаје провинција Нова Србија (Нова Сербиа), у данашњој Кировкрадској области у Украјини. Настаје и војничко-ратарска насеобина Славјеносербиа, крај реке Лугана, два строго војнички логоризована дистрикта, подељена на пукове и шанчеве или роте (чете), један за коњанике, други за пешаке. Српски колонисти-невољници понели су из домовине шта је у завежљај могло стати, а у души и памћењу утиснута имена насеља из којих су долазили. Тако и једно на реци Синуса, у коњичком дистрикту доби име Панчево.

Првих година живот је био тежак у пустој степи без игде ичега. Извори бележе да су ови „Панчевци” јели травке које су се могле кувати и „неко корење које је личило на црни и бели лук”, а живели под шаторима и колибама од прућа и грања, које су покривали травом. „Свуда је”, пише Пишчевић, „био јад, жалост, а људи личили на несрећне бродоломнике”. Плата тим „вечним” граничарима стизала је са закашњењем и нередовно, а трошена је само на одело и друге војне потребе, „али су се дошљаци брзо прихватили земље, узајамно се помагали и тако од немаштине отимали”.

Сви они који су се иселили да би паорство у Аустрији избегли, гинули су, умирали и сахрањивани су безимени у земљу коју је убрзо преплавио руски народ. Ти који су своје кости посејали у земљу коју су Новом Сербијом називали ипак записаше имена свог завичаја, која су у срцу носили. Из Панонске низије Сомбор, пре (Дикивка), па Вршац (Нестеривка), Суботица (Мала Аџамка), Мошорин (Некрасивка), Сента (Могилово), Кањижа (Три Барјаки), Мартонош (Јермина Балка), Панчево (Ољховатка), Земун (Плахтијевка), Бечеј (Усикивка), Мошорин (Иванковци),  осташе „на росијским картама 19. века”, за вечност. И нигде не пише и не остаде Ћурчија, Шијак, Ађански, Јанковић, Видак, Гаја, Груја, Кузман, Радак..., јер имена појединаца се на карте не исписују. „А кад је године 1862. у Русији био попис становништва у Херсонској губернији, нађено је још 1.000 душа које су тражиле да се забележи да су они ‒ Сербски! Да им се запише кад умру, да су том национи припадали и срцем својим били одани”. Непуне четири деценије касније 1900. није нађен Сербски ниједан.

Нова Сербиа и Славјеносербиа, као граничарска подручја која су добро послужила у ратовима друге половине 18. века, постојале су тек нешто више од деценије. Манифестом царице Картарине из 1762. и Указом руске владе две године касније, укинуте су и укључене у нове губерније. Оста забележено и то да је у Новој Сербии и Славјеносербии било око 26.000 душа, а данас рецимо, у украјинском Панчеву живи 1.844 становника.

Оста само споменик

Некада српски град Славјеносербиа, данас има око 12.000 житеља. На централном тргу стоји импозантан споменик са фигурама Украјинца козака, Србина и Руса и натписом „Нема светијих веза од братских” на руском, украјинском и српском. И општински музеј чува успомене о досељеним Србима ‒ војничке карте, документа и копију слике Паје Јовановића „Сеоба Срба”, баш као што једна од верзија краси збирку Народог музеја у братском Панчеву.