У Европу, отпозади

На подстицај из живота и на тему о којој се у нашем друштву уопште не говори, настала су чак три филма Желимира Жилника, великог и неуморног бунтовника српске кинематографије и мајстора алтернативе.
"Кенеди се враћа кући", "Где је Кенеди био две године" и најновији – "Кенеди се жени" који се баш данас приказује на лондонском Рејнденс фестивалу (у новембру и у Котбусу и Милану), три су лица једне судбине.

Судбине српских Рома депортованих из Немачке према новоусвојеном европском закону о реадмисији, о којима се матична земља нимало не брине. Још једна у низу слика из наших живота заузела је место у несвакидашњој документарно-играној трилогији овог сценаристе, редитеља и продуцента (производња – Жилникова кућа "Тера филм") у којој је жудња за бољим животом довела ствари до потпуног апсурда.

Главни јунак сва три филма је натуршчик Кенеди Хасани, Ром без јасног порекла и пребивалишта, стабилног друштвеног идентитета, економске и социјалне позиције. Родио се у Риминију као Ђузепе Кјаро, са родитељима се настанио у Косовској Митровици (кућа је спаљена), а животни пут наставио у Немачкој. Парчиће свог номадског живота, радећи разне физичке послове, Хасани је провео и у Шведској, Аустрији, Холандији, Белгији и Француској. Говори немачки, италијански, албански, ромски па чак и руски. Све му боље иде и српски...

Пуко сналажење, свакодневна импровизација, али и неизмерна страст за животом, постављају га у низ бизарних ситуација, око којих лукави и виспрени Жилник плете судбинске приче кроз крајње специфичну мешавину документарног и играног. Кенедијев лик израста тако у симптом стања данашњег поретка у којем су читаве популације сведене на пуку биомасу, а појединци, без симболички осигураног друштвеног статуса, осуђени на стални номадизам уз ускраћеност основних егзистенцијалних услова.

Жилник је серијал започео филмом "Кенеди се враћа кући" (2003), причом о људима који су током ратова 90-их година 20. века избегли у земље Европске уније, провели тамо више година, скућили се да би, грубом и нехуманом акцијом полиције, били истргнути из станова, школа, са посла и враћени у Србију у којој их није очекивало ништа осим тешкоћа преживљавања. Аутор је свесном одлуком фокус ставио на положај Рома као најугроженијег дела враћене популације, посебно Рома са Косова којима се онемогућује боравак у насељима и кућама из којих су од рата побегли. О томе говори и у другом филму "Где је Кенеди био две године" (2005), који омогућава и праћење искустава поновног избеглиштва и покушаја зидања куће за остатак протеране породице.
У трећем, али највероватније не и последњем филму из овог серијала – "Кенеди се жени", видимо да је Жилников јунак успео да изгради кућу ушавши у велики дуг зарад чијег враћања одлучује да за новац пружа љубавне услуге, и то и женама и мушкарцима. Жилник сугерише да Европа није више преко плота, те Кенедија затичемо свесног нових либералних закона Европске уније који омогућавају легализовање геј бракова. Интересује се за контакт са потенцијалним иностраним младожењом који би му омогућио легални статус на Западу, током новосадског "Егзита" упознаје Макса из Минхена и све се чини да се Кенедију коначно смеши решење каквог-таквог европског статуса, па макар се до њега стигло и отпозади.

Жилник је и даље врцав, свеж и невероватно енергичан. Алтернативни филм, документарац игране структуре (или обрнуто), хватање живота на терену, у реалности и збиљи, контакт са реалним људима и ситуацијама за овог аутора увек је плодно тло и простор у којем је он неприкосновен. У свему га у корак прати и верни директор фотографије Миодраг Милошевић, чији сниматељски рад додаје атмосфери спонтаности и аутентичности. У убедљивости реконструкција стварних догађаја, којима обилује и овај последњи Жилников филм, и у адекватном ритму филма, доприноси су монтажера Марка Цвејића, Вука Вукмировића и Бранислава Клашње. Кенеди Хасани је завидно артикулисан и убедљив пред камером. Он нови покушај пута у Европу завршава у Истанбулу(!). Прича, дакле, чека наставак.