Запад и Русија – балканска трка с временом

Да Русији иде веома лоше у Украјини, то није ништа ново, да им још горе иде код куће, и то је јучерашња вест. Да ће још дуго после окончања инвазије на Украјину трпети тешке последице, требало би да им је одавно јасно. Москви је при руци све мање опција да очува макар и привид консолидоване државе, а те опције су јој преко потребне.

Немогуће је очекивати да ће Путин са својим апаратом тражити излаз из лавиринта који су сами створили тако што ће се окренути на страну дипломатије, дијалога и постепеног враћања у светску заједницу из које је изолован. Опијеност са којом су ушли у украјинску инвазију не даје наду за то. Адреналин је упумпаван годинама, а самозаваравање је одавно сменило реалност. Излаз ће се тражити на стари, опробани начин – када се улети у кризу из које нема лаког изласка, направи нову и точкови ће полако почети да се окрећу.

Балкан је идеалан простор, а 2022. година идеално време у које Русија може да покуша да испровоцира ту нову кризу и да на тај начин „рашири фронт” своје митске битке у Украјини. Односно „сукоба са Западом”, како је то недавно дефинисао Сергеј Лавров. Зашто да не? Балкан је и до сада, годинама уочи украјинске драме, био „театар” на којем је Русија настојала да одвлачи енергију свог ривала (Запада) са попришта главне битке за њене интересе, а то је Украјина. У суштини, Русија нема ниједан директан интерес ни у једноj балканској држави, осим као тржишта за своје енергенте. Али има велики простор за ширење и одржавање нестабилности, чиме један мали, али важан регион, држи подаље од пуне интеграције у западне структуре. На њему је до сада веома успешно везивала „дивизије” западног утицаја, његову дипломатију, новац, компаније и пажњу његове јавности. Било је потребно само стално радити на појачавању оних већ постојећих разлика на Балкану, а то су пре свега етничке и верске, и нестабилност, сталне тензије и заокупљеност својим ненаплаћеним рачунима из историје били су гарантовани.

Првим даном агресије на Украјину, нестао је овај потенцијал Балкана као корисног резервног терена за остваривање главних руских интереса. Међутим, тај потенцијал се враћа, истом брзином са којом руска агресија заглављује у Украјини, а руска економија трпи све јаче ударце санкција. Балкан поново постаје зона на коју Москва гледа као на добар начин да се извлачи из проблема у које је сама упала.

У овом тренутку Балкан има сасвим довољно потенцијала да постане подручје за неку нову кризу, усред Европе. И Русија на то гледа очима гладне и дезоријентисане звери која тражи излаз из клопке.

Недавни избори у Србији избацили су на велику сцену галерију десничарских групација, које ће, ако буду деловале заједно, имати респектабилних 35 посланика у Скупштини Србије и бити трећа по снази парламентарна снага. И све до једне су изразито проруске и пропутиновске, тако да уз све разлике које имају, око руског питања без дилеме биће јединствене. Москва са њима не треба ништа нарочито да ради, они су већ добро припремљени, па ће у парламенту и ван њега говорити јединственим гласом у корист руских интереса. На првом тесту показују то заједништво, тако што се огорчено противе могућности да Србија уведе санкције Москви, а још нису ни сели у парламентарну салу.

У Црној Гори се уз тешке муке конституише мањинска влада, која ће и када (ако) буде формирана, бити крхка и нефункционална. Ето нових месеци отворених за дестабилизацију једне чланице НАТО-а, у којој ће на сцени и даље бити изразито проруске партије и лидери који су водили црногорску владу у протеклих годину и по.

По подложности нестабилности, Босна и Херцеговина је стални фаворит, али у овом тренутку она надмашује чак и своје потенцијале за самодеструкцију. У очекивању октобарских општих избора, политичка сцена је узбуркана до максимума, а у центру ове олује је Милорад Додик, без сумње највреднији фактор руског утицаја не само у БиХ, већ и у региону. Русија не може да пожели бољу ситуацију за своје планове за извлачење из украјинске драме од овакве какву сада има у БиХ.

Косово је само по себи еталон за нестабилност, а његов дијалог са Београдом, под патронатом ЕУ, већ дуже је замрзнут, без изгледа да ускоро буде настављен. Само је варница довољна да на овом подручју букне пожар од којег ће страховати цео регион.

Ако било коју од ових балканских тачака активира као жариште нове кризе усред Европе, Русија може да рачуна да ће извући корист за своју ужасно тешку позицију у коју се довела нападом на Украјину. Најпре, одвући ће бар део европске и америчке пажње са Украјине на Балкан, помериће бар део њихове дипломатске и безбедносне енергије са источног на јужни европски фронт. Њихова јавна мњења ће пребацити фокус на нову кризу, на онај регион који ионако гледају као традиционално завађен и проблематичан. Надаље, после запањујућег збијања западних редова (ЕУ и НАТО) од првог дана инвазије на Украјину, евентуална криза на Балкану може Русији да донесе нову шансу за прављење пукотина у западном монолиту. Ко зна, не морају сви Европљани имати исти став око неке потенцијалне будуће кризе на Балкану, не мисле баш сви исто ни о Босни, ни о Косову, на пример.

Нека нова криза на Балкану је пожељна за Москву и због тога што би охладила нови европски ентузијазам да што брже укључи регион у своје редове. Рат у Украјини је у пуну брзину убацио проширење ЕУ на Балкан из дугогодишњег таворења, али та брзина може лако да се врати у мировање, ако регион погоди нека нова дестабилизација.

У току је трка с временом. Русија сигурно схвата да је остатак ове године јединствена шанса да се окористи о ровите политичке прилике на већем делу Балкана и да јој се таква прилика неће ускоро поновити. Свака стабилна влада, са јаким проевропским вођством, за Кремљ је стратешки губитак за његов примарни интерес, а то је проглашење успеха у инвазији на Украјину. И на Западу су тога свесни и отуда све више позива да се Балкану обезбеди брза трака за интеграцију у ЕУ, као у зону сигурности где негативни руски утицај нема домет какав је некада имао.

Не треба сумњати у спремност Русије да испровоцира кризу, па чак и конфликт на Балкану, зато што је она ту спремност отворено показивала и до сада. Њени војни неуспеси у Украјини, а нарочито економска изолација чине је опаснијом за Балкан више него икада раније. Нема сумње да ће она посегнути за могућностима које јој се отварају како би олакшала своју тешку позицију у и поводом Украјине. Али зато је са друге стране потребна бар исто таква одлучност да се Балкан заштити од турбуленција које би дошле од Русије. Пуна европска интеграција региона ствар је политичке одлуке, и ту је европско лидерство на великом испиту. Баш као и њихов осећај за време, које под теретом украјинске кризе, тече брже него икад.

Директор Међународног института за безбедност