Јанусово лице Запада

Дневна геополитичка дилема хоће ли бити рата између Русије и Украјине разрешена је 24. фебруара нападом РФ на ову земљу. Ситуација у Украјини и мешања страног фактора већ отварају дилему да ли ће се сукоб проширити до новог светског рата. O томе за наш лист говори професор Филозофског факултета у Нишу у пензији Вјекослав Бутиган.

– Са жаљењем присуствујемо још једном поразу културе мира у Европи, забораву мира као универзалне вредности и трагичном ратном братоубилачком сукобу на истоку Европе. Може се разумети, али не и оправдати, изнуђени очајнички покушај Руске Федерације да се превентивним ратом заштити од претњи НАТО-а по њену безбедност. Он ће изазивати веома тешке последице по људе, економију, екологију, међународну политику и обуздавање све дубље полиморфне друштвене кризе у Европи и свету. Било је потребно мало више уважавања интереса Руске Федерације од Запада, повлачење НАТО снага с граница Украјине, одрицање од ширења НАТО-а на исток, и рата не би било. Али Западу је био потребан овај рат, као наручен за трајно добијање Украјине као мостобрана с којег би америчке ракете за најкраће време стизале до Москве и других градова и по потреби „топовског меса” у борби против Руске Федерације – каже професор Вјекослав Бутиган.

Процењује наш саговорник да рат у Украјини Сједињене Америчке Државе користе за остваривање неколико стратешких циљева. Први је осуда јавности Руске Федерације као агресора и прекршиоца међународног права. Други циљ је оправдање економског рата против агресора којим треба да се уништи његова економија да би се створили услови за обојену револуцији или да се лако сломи њен оружани отпор. Трећи циљ је намера да се понизи РФ и искључи као велика сила из борбе за место у биполарном свету. Уз то се распалио антируски шовинизам код Украјинаца, да се стекне њихова лојалности за њихово даље коришћење у борби против Русије и још више распали антируска хистерија. И на крају даљом сатанизацијом спречава се руски економски, политички и културни утицај у европским и ваневропским земљама. САД и њени европски савезници нису могли да се помире с губитком свог положаја у монополарном свету, јачањем РФ и Народне Републике Кине и успостављањем биполарног светског поретка па су отпочели идеолошко-политички, а потом психолошко-пропагандни рат против ових земаља због наводног кршења људских права у њима, недостатка демократије и штетног „малигног” утицаја на поједине државе и регионе. Постојање нуклеарног оружја и на Истоку и на Западу и могућност његове злоупотребе одржава равнотежу страха од опште катастрофе без победника, па то умањује могућност трећег светског рата, све док има имало политичког ума.

Неки су припајање кримског полуострва Русији тумачили почетком нове прерасподеле светске моћи и утицаја на светском плану, а поједини аналитичари то су тумачили као почетак трећег светског рата. У међувремену је НАТО стигло до Украјине, Русија је војно јачала, учествовала у сукобима у Сирији и онемогућила насилно рушење Асадовог режима уз помоћ САД и најмоћнијих земаља ЕУ. Да ли улазак руске војске на територију Украјине, после признавања самопроглашених република Доњецк и Луганск, можемо тумачити као руско стоп даљем ширењу НАТО-а, а санкције Русији и војну помоћ Украјини као евроамеричко стоп Путину?

Путин је циљеве рата у Украјини објашњавао заштитом угрожених права припадника руске националности у Украјини, посебно у отцепљеним деловима Украјине, Луганску и Доњецку, од којих неколико хиљада има и руско држављанство. На територији Украјине, од више од 40 милиона становника, петина становника је руске националности, а трећина Украјинаца говори руским језиком. Руска национална мањина била је изложена дискриминацији, нарочито после новембра 2013. и 2014, када је државним ударом и мајданском крвавом обојеном револуцијом, режираном од стране САД, оборена проруски оријентисана власт на челу с Виктором Јануковичем и успостављена суверенистичка, украјинско-нацистичка компрадорска власт, пронатовски оријентисана. Уз помоћ те власти поједини делови НАТО-а ушли су у безбедносне и војне структуре Украјине и унето је доста оружја за борбу против Русије. Потлачени припадници руске националности подигли су побуне у више делова источне и јужне Украјине, које су уз велике жртве угушене. Једино су становници Луганска и Доњецка успели оружаном борбом да се отцепе од Украјине и прогласе се као самосталне народне републике. Минским споразумима Украјина се обавезала на федерализацију државе да би руско становништво добило неке облике аутономије и да остане војно неутрална. То није испоштовала под утицајем САД, а повремено је гранатирала становнике и објекте у отцепљеним републикама. Зато је један од циљева рата у Украјини да се она примора на демилитаризацију. Од Украјине се тражи денационализација, с обзиром на то да се један део грађана изјашњава као Руси, други као Украјинци и трећи су неопредељени. До настанка Совјетског Савеза та територија се називала Кијевска Русија, Малорусија и Новорусија с обзиром на то да су се етничке групе на њој називале Малорусима, Белорусима, Новорусима. Украјинска нација је конструкт који је следио политику потпуног одвајања становника Украјине од руске традиције и културе, па делимично и од православних Словена. Тај циљ је веома споран са становишта личних и колективних међународних права.

Војно јачање Руске Федерације пратило је и политичко приближавање Кини, Индији и азијском делу земаља које су биле саставни део СССР-а, а на другој страни слаби јединство чланица ЕУ и утицај Америке на те земље. Хоће ли Путин изаћи јачи из руско-украјинског сукоба или ће „пред заjедничком опасношћу” ојачати односи између чланица ЕУ и САД?

Обе земље у оружаном сукобу имаће несагледиве штетне последице, што непосредно по људским и материјалним губицима, али и због уведених економских санкција против Руске Федерације, које ће се као бумеранг вратити свим чланицама НАТО-а и другим државама. Западне европске земље тешко ће решити енергетску кризу без руских енергетских извора. Искључивање Руске Федерације из финансијских институција, економских тржишта, међународних институција, телекомуникационо-транспортних система, из технолошко-техничке, научне и културне размене и спортских такмичења негативно ће се одразити на укупни европски и светски развој. ЕУ и њено везивно ткиво НАТО показали су до сада неспособност конструктивног деловања посебно у кризним ситуацијама: ратова у Ираку, Либији, Авганистану, некадашњој СФРЈ, избегличким кризама, енергетским и епидемијским кризама. Рат у Украјини ујединио је чланице ове уније у јединственој осуди руске агресије и увођењу свеобухватних санкција РФ. То јединство зависиће од спремности чланица уније да солидарно поднесу последице које ће санкције изазвати по њих. Западне земље знају да РФ чини оно што су оне чиниле другим народима и државама. Руска Федерација у Украјини примењује амерички сценарио примењен у рату западноевропских земаља против СФРЈ и касније Савезне Републике Југославије. Оне су прво признале отцепљене републике као самосталне државе, затим су их наоружале и подстакле да се међусобно убијају, стајући на страну западних република у борби против Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини и допуштајући протеривање Срба из Хрватске. Да би спречиле победничку офанзиву Срба у Босни и Херцеговини на муслиманске снаге, НАТО је бомбардовао српске оружане снаге. Затим су у постдејтонској БиХ преко свог високог представника смањивала надлежности Републике Србије, утврђене Дејтонским споразумом, у корист федерације у којој доминирају муслиманско-бошњачки политичари. Сада уводе санкције политичарима који желе да врате те надлежности Републици Српској.

Ако је на делу само обнављање биполарног света, стварање нове гвоздене завесе, које земље ће бити с једне, а које с друге стране те завесе?

Скоро све земље Европе, изузев неутралних (ако их буде), чиниће антируски блок, а са друге стране биће Руска Федерација са азијским савезницима у оквиру економске уније и одбрамбеног савеза и Кином. Швајцарска је привремено напустила стоседамдесетогодишњу неутралност да би се придружила санкцијама, замрзавањем депозита у банкама Путину и његовим сарадницима.

Колико је реално очекивати веће приближавање Руској Федерацији бесомучно бомбардованих, економски и системски уништених исламских земаља, попут Ирака и Либије, или ће оне почети да стварају нови савез несврстаних земаља?

Земље које су биле жртве америчке и НАТО агресије одржавају добре односе с Руском Федерацијом, тражећи од ње заштиту од будућих агресија. Сирија је јавно изнела подршку нападу Руске Федерације на Украјину. Некадашње несврстане земље одржавају само церемонијалне скупове на којима се износе сећања на велику улогу коју је Покрет несврстаних имао у прошлости у очувању мира у свету и супротстављању војнополитичким савезима да доминирају светом, али без иницијатива за његово организовање. Логично би било да прерастање хладног рата између појединих земаља у оружане ратове подстакне оживљавање тог покрета, који је савременом свету неопходан.

Да ли је осуда Путина због подршке сепаратизму у Украјини можда прилика да и Србија јасније подсети наводне заштитнике међународног права на њихова кршења тог права у Србији 1999. и оствари евентуални геополитички профит?

Неопходно је подсетити светско јавно мњење које сада осуђује повреду међународног права у Украјини, а не оне који су повредили међународно право, јер они то добро знају, да је НАТО водио нелегалан рат против Србије 1999. године, да је прекршио Кумановски споразум о враћању војнобезбедносних снага Савезне Републике Југославије на Косово и Метохију и да су западноевропске земље погазиле Резолуцију 1244 Савета безбедности ОУН признањем Косова као независне државе, без сагласности Србије као сукцесора Савезне Републике Југославије. Не ради се овде о стварању било каквог политичког профита Србије, већ о апелу за буђење савести грађана западноевропских земаља који су све то мирно посматрали као што и сада посматрају како њихове владе доприносе ширењу светског зла у виду подстицања психолошко-пропагандних, економских, културних, информативних и оружаних ратова против појединих држава под изговором да шире демократију по свету, да у огледалу те свести виде Јанусово лице ширења своје „демократије” и војног експанзионизма.

Колико ће и како ова новонастала ситуација утицати на косовско питање и однос Албанаца према Србима на Космету, самопроглашене републике Косово према Србији и наставак преговора?

Срби на Косову и Метохији изложени су сталном насиљу, Србија се Бриселским споразумима одрекла од свог присуства на граничним прелазима унутар покрајине, безбедносних снага у српским општинама, цивилне заштите, правосудних органа, локалне самоуправе, а одузета јој је мимо тога и имовина (Газиводе, Електродистрибуција, Електрични преносни систем, „Телеком”, „Трепча”, рудна богатстава...) да би албанска страна формирала Заједницу српских општина, што она одбија годинама, без икаквих последица. Званичници Запада, предвођени САД, понављају флоскулу „да се преговори између Србије и Косова што пре заврше међусобним признањем”, без икакве гаранције сигурности и безбедности Србима на КиМ и повратка прогнаних становника с Косова и враћања њихове узурпиране имовине. До сада је Запад повлађивао Албанцима у споровима са Србијом, а после рата у Украјини то ће чинити још више да казни Србију због одбијања да уведе санкцији Руској Федерацији.