Илон Маск, само такав

Од када је на аукцији купио култни бели „лотус еспри”, супераутомобил који се претвара у мини-подморницу из филма „Шпијун који ме је волео”, како би га претворио у функционално електрично амфибијско возило, знао сам да ће Илон Маск успети у животу. Било је то пре девет година. Није се Маск нарочито истрошио, дао је свега 920.000 долара за подводни супераутомобил Џејмса Бонда.

У поменутом филму, агент 007 заједно са руском колегиницом, одсек КГБ, Ањом Амасовом, покушава да заустави повученог мегаломана Карла Стромберга који планира да уништи свет и створи нову цивилизацију под морем. Један од најбољих филмова о Бонду, нема шта, са сјајним Роџером Муром. Најбогатији човек на свету је том куповином показао да ће постати мета обраде свих агената великих сила. Или ће бити обрнуто. Сви ће радити за њега. Пре ће бити да је реч о овом другом, јер овај необуздани визионар уме с новцем. На самом почетку пандемије вируса корона имао је на рачуну 24,6 милијарди долара, да би крајем августа 2020. године увећао богатство за пет пута и постао тежак 115 милијарди долара. Колико има тренутно?

Док завршим овај текст, а поприлично журим, можда достигне и 300 милијарди. Према последњим подацима, дакле, три сата пре него што сам откуцао прво слово о Илону на екстерној тастатури, имао је 264 милијарде долара. Како сам се кладио да такав тип који зарађује милијарду у секунди мора да има макар неку заједничку тачку са митом о Бонду, већ сам сасвим задовољан. Испадоше ми очи да прочачкам ту везу, како бих доказао да је Илон креиран као филмски, односно виртуелни, а не стварни лик. Заиста ме мање занимало то што је оснивач и власник „Тесла аутомобила”, што прави некакве суперсоничне ракете и планира да колонизује Марс, као први приватник који превози космонауте и путнике, или намерава да оствари везу између компјутера и чипа који уграђује у људске мозгове. Хоће да нас претвори у смартфоне, па то ти је.

Планетарна бука о томе да је најбогатији човек на свету купио „Твитер” за 44 милијарде долара, са амбицијом да претвори ову друштвену мрежу, односно плаву птицу или птичурину, у платформу где ће промовисати апсолутну слободу говора, само је још један прилог тези да је Маск са онога, сајбер света.

Умберто Еко је у једном од својих есеја, има томе четврт века, пророчки упозоравао да не смемо да изгубимо своју меморију, објашњавајући опасност коришћења друштвених мрежа за стицање знања. Покојни Умберто, један од највећих писаца и умова који је узгред, писао и циничне колумне, није пропуштао прилику да критикује вулгарност нових медија који редукују комплексност историјских догађаја. Ево примера: како објаснити виртуелним алкосима да Украјином протичу крв и гас?

„Данас се оставља превише простора имбецилима, не тако давно они су били ућуткани”, написао је Еко пре тридесетак година. Вероватно би данас био спаљен на ломачи због политичке некоректности, док би му велики инквизитори читали пресуду. Чак је и телевизију сматрао потенцијално штетном, јер људи превише времена проводе изгубљени у виртуелној стварности, у другом свету, те је повезао такву врсту промашених живота са алкохолизмом. Лакше је, дакле, опити се телевизијом или друштвеним мрежама, него вином, јер вино кошта и увек постоји граница докле може да се пије. У неком тренутку вам преседне.

Са друштвеним мрежама није тако, корисници не примећују да су одавно нацврцани. Ако сада свака блента, рецимо, откуца да му се јавља нешто важно о Вучићу, па га потом ретвитне онај страшни Рус Рогозин, који чим зуцне, НАТО активира ракетни штит, шта се може даље догодити? Ако товариша Рогозина, на пример, прати амерички државни секретар, па та мала плава лепршава птица, тај твит, одлепрша до Ентони Блинкена и свих америчких амбасада, тада такво ситно, експериментално писаније на 140 карактера, теоретски, може обићи најмоћније људе света. Мада ће, највероватније, завршити најдаље до извесног Боре Коња. Њему слични су утицајни твитераши. Осећате ли ледени дах безнађа у том бесмисленом и бескрајном сајбер-космосу, где би Гогоља прогласили неталентованим, Хемингвеја досадним, Пруста преопширним, а поменуте персоне – има их сличних широм света – креаторима јавног мњења информатичког света. Такви никада нису пописивали цене на пијаци, како би почели да уче новинарски занат, као некада у праисторији, па да се пењу даље на лествици, што је знатно утицало да свет постане жртва хроничне баналности. Таква пијачна авантура, разуме се, није потребна да би појединац умео да прочита колико коштају краставци, већ да би описао како се у суботу у подне, по врелом сунцу, пробија кроз апстрактни модел хипотетичности дорћолске пијачне гунгуле, који, заправо, представља Тезејев лавиринт Доњег града.

Тај лавиринт никоме не допушта да се изгуби. У загонетној архитектури шарених тезги недостаје још Минотаур, скривен у бићу логореичног носатог двометраша, осмог путника усељеног бесправно у продавца кромпира из Ивањице који подсећа на Војислава Шешеља. Дакле, прво попис цена на пијаци, па право на анализу овог лудог и анксиозног света. Али та граница је нестала. Расправу, а камоли извештавање о ценама ротквица, виртуелни Хегели схватају као спречавање њиховог права на политичко мишљење, а потом, и као гушење слободе говора. Како друштвене мреже ипак нису јавна гласила, било каква репресија према сваком носиоцу титуле витеза од „Твитера” је враћање у време вербалног деликта. То се, међутим, управо догодило на „Твитеру”, где је Доналду Трампу искључен налог док је био председник САД. То значи да се било какав сочан трач, масна лаж или болна истина написана на друштвеним мрежама, третира као кафанско оговарање, па је рација или укидање твитераша, у правном смислу, управо то: улазак специјалаца у кафану и бацање у марицу оних који уз двадеци белог и соду, пљују што по столњаку, што по власти, што по дубокој држави.

Ако је плава птица кљуцнула тадашњег председника Америке, шта су могли да очекују други? То је био апсурд о којем је говорио Умберто Еко. Компанија за виртуелно блебетање била је јача од шефа Беле куће. Илон Маск намерава да укине цензуру и да свако ко има налог буде представљен именом и презименом, уместо да ботује са сајбер-кота, под илегалним надимцима и кодним именима. Тако се лакше пљују други. И, шта ће се променити? Ботовима ће порасти цена. Тражиће много више лове да би хејтовали под својим именом. Маск ће, са друге стране, добити велику политичку моћ, али ако је стекне исувише, предвиђам да ће му затребати бели „лотус еспри”, Бондов супераутомобил, како би се сакрио у неком мутном језеру где га нико неће тражити.

Ако заиста намерава да купи и део „Минакве”, биће то само такав посао за Србију. Само нам дођи Илоне, лако ћемо те убедити да узалуд трошиш милијарде како би колонизовао Марс, а на Земљи уводиш апсолутну слободу говора. Мани се ћорава посла. Паркирај ти само свог „теслу” овде и видећеш много марсоваца. Ем се тако представљају, ем твитују!