Persona non grata

Заузети став, није исто што и изнети мишљење. Став заузимају џудисти, каратисти, боксери наспрам својих супарника.Тај став може бити ратнички, одбрамбени... А мислећи човек износи мишљење у разговору са саговорником, и колик год оно било различито, оно никада не сме да буде разлог за понижавањe, вређање, свађу, а још мање за подле ударце, баш онакве какви су у боксу строго забрањени - испод појаса. Испод појаса нечијег достојанства....

Има ли фер-плеја на данашњим телевизијама? И да ли баш због одсуства културе разговора, нема ни демократије? Да ли се о човеку суди само зато што је искрен у свом мишљењу, макар оно било другачије од оног у чији је дом свратио, или, пак, треба да се приклони мишљену домаћина? Или је ипак фер да превагне тас на којем су сва она добра дела које је урадио за човечанство, а да то нисмо ни приметили. Јер, ко хаје за уметничке домете и поруке које уметност шаље? Наравно, када је култура одавно протерана са наших телевизија. Нико не прича о делима, све се своди на „рекла-казала“...

Глумац својим говорним апаратом, износећи мисли великих књижевника, шаље знатно јачу поруку од било ког ТВ прогарама, и чини ово друштво бољим, и то никако не могу да покваре његови политички ставови. А када још у свој уметнички процес укључи и особе с менталним недостацима, да ли је онда  било шта друго важније? Дела говоре... речи пролазе... Са њима се можемо сложити или не. Али, оне не умањују гумачки дар и мисију!

Зар један такав мислећи уметник баш мора бити разапет на крст? А водитељка која га је ставила на тај исти крст, чини се, и није имала богзна какве јаке аргументе за то, чиме је више показала своју немоћ. Ех да је то урадила са онима који су с оне стране закона, да ли би и са њима била тако „храбра“?

Ако је једини циљ дијалога - увредити, понизити, омаловажити, чему онда демократија због које се толико ударамо у прса. Колико то кошта - то је право питање? И да ли је једно овакво питање дотичну телевизију и водитељку ставило у исту раван са оним телевизијама које критикујемо и због којих се стидимо.

Колико кошта уопште нечији дар и да ли се све мора наплатити и изразити у парама? Да ли је могуће да смо дошли до тога да нам новац диктира поглед на свет? Да ли је неко помислио у искрено веровање у идеологију коју следимо...  Изношење става – верујем да има цену! Само што се она не мери у новчаницама. Цена је знатно већа!

Скромност је умеће великих. Има их још увек, сва срећа. Они умеју да релативизују овакве разговоре, да не упадају у замке, да не реагују острашћено и да признају кад мисле и да су погрешили, али и да нам интелигентнопокажу колико су велики, а они, преко пута њих, мали.

Докле год се на нашим телевизија не буде поштово дијалог неистомишљеника, никада нећемо напредовати као друштво.  Докле год се будемо делили на овакве и онакве, на добродошле госте и персоне нон грате, не можемо очекивати просперитет земље. Због непоштовања туђег мишљења, батргаћемо се још дуго у блату.