Четвртак, 26.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Зло с именом и адресом

Старо сајмиште и Топовске шупе последњи су нацистички логори који се, метафорички речено, тек сада „ослобађају”. А то је маратонски процес који мора да деконструише наслаге заборава, бахатости, пропадања и реконструише истину о логору и његовим жртвама
Старо сајмиште (Фото Д. Јевремовић)

Име му је Јеврејски логор Земун и Проходни логор Земун. Адреса је Старо сајмиште, на левој обали Саве између Бранковог и старог железничког моста.

Ово је место у срцу данашњег Београда и оно, упркос деценијама гушења под притиском заборава, још упорно куца. Сахрањено давно у дубоку јаму бахатог брисања историје зла,  чека ослобођење, док жртве овог логора – у којем су масовно страдали Срби, Јевреји, Роми, антифашисти, непријатељи нацизма и усташтва – чекају васкрсење у нашем историјском, јавном и личном сећању.

Оснивање Меморијалног центра „Старо сајмиште” је институционални израз овог процеса који је почео и који је, надамо се, незаустављив. На овом плану пресудна је била политичка воља Владе Србије да подржи израду специјалног закона о оснивању Меморијалног центра и његово усвајање у Скупштини Србије. Закон је прошле године ступио на снагу, а од децембра 2021. убрзано се радило на томе да Меморијални центар, метафорички речено, стане на ноге и почне да ради. Тиме су најзад стављени ад акта некадашњи планови да се на месту логора граде комерцијални, спортски, културни и резиденцијални центри, који би само наставили седмодеценијску традицију скривања, маргинализовања, потискивања истине о злочинима почињеним на овом месту 1941–1944, што се чинило у име  „братства и јединства” и уверења да ваља заборавити мрачну прошлост у име светле будућности.

Меморијални центар „Старо сајмиште”, омогућава да се успостави, одржава, документује, меморијализује и институционално подржи сећање на овај заборављени логор – епицентар зла, људског понижења, нељудског насиља и смрти. Могу да га забораве починиоци зла, али потомци жртава не смеју.

У  Србији, где је почео врло брзо да расте отпор окупаторима, немачке нацистичке власти донеле су драконске казнене мере које су важиле само ту и нигде другде у Европи (за сваког рањеног немачког војника стрељати 50 талаца, а за сваког убијеног 100). Стрељања су почела врло брзо: стрељани су таоци из логора Бањице и из Топовских шупа, а већ на јесен извршена су масовна стрељања у Крагујевцу и Краљеву.

Истовремено је почела примена Нирнбершких закона. Војне бараке зване Топовске шупе (на Аутокоманди) конвертоване су у концентрациони логор у који су депортовани углавном Јевреји (мушкарци), али и Роми. До децембра 1941. готово сви су били стрељани. Онда је и Београдско сајмиште добило нову улогу: постало је Јеврејски логор Земун.  Ту су депортовани преостали српски Јевреји – жене, деца, стари и болесни – а уз њих и око 500 ромских жена с децом.

Сви заточеници из тог логора, основаног међу првима у Европи за ликвидацију Јевреја, убијени су између децембра 1941. и маја 1942. За ту сврху је из Немачке допремљена мобилна гасна комора, душегупка, у коју су заточеници логора улазили не слутећи шта их чека. Лешеви су  „истоваривани” у масовне гробнице у Јајинцима. Већ средином 1942. Немачка команда известила је Берлин да је „јеврејско питање” у Србији решено.

Зато је Старо сајмиште, укључујући Топовске шупе, иконичко место комеморације страдања око 15.000 српских Јевреја (83 одсто од њиховог укупног броја у Србији), епицентар Холокауста на територији окупиране Србије. И више од тога, јер Јеврејски логор Земун означава најранију фазу остварења „Коначног решења” у Европи.

После ликвидације Јевреја, логор на Сајмишту наставио је да ради, али као прихватни или проходни логор сходно потребама немачке нацистичке окупационе управе и власти Независне државе Хрватске која је од почетка свог установљења окупирала Срем као део територије Србије. По др Милану Кољанину, историчару који је објавио фундаменталну студију о овом логору, кроз њега је између маја 1941. и јула 1944. прошло барем 32.000 заточеника, од којих су велика већина били Срби и то из НДХ. Трећина је убијена премлаћивањем, стрељањем, вешањем или су умрли од глади и болести. Многи су спровођени даље у друге логоре смрти и радне логоре где су усмрћени касније.

Током 1942. депортовано је у логор на Старом сајмишту више од 16.500 заточеника, од којих око 10.000 Срба с Козаре и 2.800 „непријатеља”, углавном партизана, из окупиране Србије. Међу првима били су махом цивили са Козаре који су преживели покољ извршен у заједничкој немачкој и усташкој офанзиви против партизанских јединица на Козари. Житељи српских села убијани су на лицу места, у својим кућама и на њивама, а велики број је спроведен у логоре смрти Јасеновац и Стара Градишка. Но, ту није било места за њих те су их усташке власти пребациле у Старо сајмиште. Током 1943. па до јула 1944. депортовано је у Старо Сајмиште још 15.300 заточеника, од тога 8.400 из НДХ и 1.400 из окупиране Србије. Међу овим првима били су и многи српски младићи које су усташе хапсиле у НДХ и прослеђивали их Немцима, јер је Немачка имала мањак радне снаге. Већина ових  заточеника завршила је животе у радним логорима у Норвешкој или на територији Рајха.

Последња два и по месеца постојања овог логора, њиме је управљала полиција НДХ. Међу заточеницима је било и Јевреја, као и мањи број страних држављана. Међу овим првима били су Јевреји са Косова и Метохије, који су опстали у италијанској окупационој зони. После капитулације Италије у септембру 1943, контролу над КиМ преузима немачка нацистичка окупациона власт. Тако је 1944. успостављена СС дивизија „Скендербег”. Њу су чинили Албанци с КиМ који су ревносно обавили своју прву дужност – да ухапсе све Јевреје на КиМ и да их депортују на Сајмиште. Заточеници су одатле пребачени  у логор Берген Белзен, одакле се мало ко вратио.

Логор на Старом сајмишту и у Топовским шупама последњи су нацистички логори који се, метафорички речено, тек сада „ослобађају”. А то је маратонски процес који мора да деконструише наслаге заборава, бахатости, пропадања којима су ово место и његов смисао урушавани деценијама, а да се реконструише место логора, а још важније – истина о логору и његовим жртвама. Први корак овог великог пројекта је реконструкција Централне куле, симбола Старог сајмишта, у којој ће бити трајно седиште Меморијалног центра, место за изложбе и простор за едукацију. То је почетак маратона, али да бисмо стигли до његовог краја ваља нам да се наоружамо, не олаким нестрпљењем него упорношћу, мукотрпним радом и дубоком вером у оно што радимо – заједно.

В. д. директора Меморијалног центра „Старо сајмиште” и бивши амбасадор у Израелу

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Да не прође још 77 година
Последњи пасус не уклапа се у језгровит, али свеобухватан историјски осврт на "Semlin Judenlager" на Старом сајмишту. Јер, од доношења Закона о Меморијалном центзру "Старо сајмиште" фебруара 2020. и од ступања на снагу одредби овог закона 1. јануара 2021, прошло је годину и по, односно две године. Не може се кривити СФРЈ за садашње стање и непостојање помака ка практичном оснивању Меморијалног центра, у складу са законом, за шта су, својим бахатим односом, одговорне градска и републичка власт.
Мина
Била је корона, људи су масовно умирали, имала је власт ипак хитнијих питања да решава. Да им дамо ипак шансу сад кад се ствари смирују, па онда да судимо.
Лујза и Лена
Радује нас оснивање Меморијалног центра “Старо Сајмиште”. Надамо се да ће град Београд и држава финансијски помоћи реализацију овог пројекта.
Mikailo
Juče sam prošao pored ovog ,,objekta,, (šta li je već) koji, kao i ceo kraj, izgleda jadno. Totalna socijala i nemar prema sopstvenoj prošlosti

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.