Зло с именом и адресом

Име му је Јеврејски логор Земун и Проходни логор Земун. Адреса је Старо сајмиште, на левој обали Саве између Бранковог и старог железничког моста.

Ово је место у срцу данашњег Београда и оно, упркос деценијама гушења под притиском заборава, још упорно куца. Сахрањено давно у дубоку јаму бахатог брисања историје зла,  чека ослобођење, док жртве овог логора – у којем су масовно страдали Срби, Јевреји, Роми, антифашисти, непријатељи нацизма и усташтва – чекају васкрсење у нашем историјском, јавном и личном сећању.

Оснивање Меморијалног центра „Старо сајмиште” је институционални израз овог процеса који је почео и који је, надамо се, незаустављив. На овом плану пресудна је била политичка воља Владе Србије да подржи израду специјалног закона о оснивању Меморијалног центра и његово усвајање у Скупштини Србије. Закон је прошле године ступио на снагу, а од децембра 2021. убрзано се радило на томе да Меморијални центар, метафорички речено, стане на ноге и почне да ради. Тиме су најзад стављени ад акта некадашњи планови да се на месту логора граде комерцијални, спортски, културни и резиденцијални центри, који би само наставили седмодеценијску традицију скривања, маргинализовања, потискивања истине о злочинима почињеним на овом месту 1941–1944, што се чинило у име  „братства и јединства” и уверења да ваља заборавити мрачну прошлост у име светле будућности.

Меморијални центар „Старо сајмиште”, омогућава да се успостави, одржава, документује, меморијализује и институционално подржи сећање на овај заборављени логор – епицентар зла, људског понижења, нељудског насиља и смрти. Могу да га забораве починиоци зла, али потомци жртава не смеју.

У  Србији, где је почео врло брзо да расте отпор окупаторима, немачке нацистичке власти донеле су драконске казнене мере које су важиле само ту и нигде другде у Европи (за сваког рањеног немачког војника стрељати 50 талаца, а за сваког убијеног 100). Стрељања су почела врло брзо: стрељани су таоци из логора Бањице и из Топовских шупа, а већ на јесен извршена су масовна стрељања у Крагујевцу и Краљеву.

Истовремено је почела примена Нирнбершких закона. Војне бараке зване Топовске шупе (на Аутокоманди) конвертоване су у концентрациони логор у који су депортовани углавном Јевреји (мушкарци), али и Роми. До децембра 1941. готово сви су били стрељани. Онда је и Београдско сајмиште добило нову улогу: постало је Јеврејски логор Земун.  Ту су депортовани преостали српски Јевреји – жене, деца, стари и болесни – а уз њих и око 500 ромских жена с децом.

Сви заточеници из тог логора, основаног међу првима у Европи за ликвидацију Јевреја, убијени су између децембра 1941. и маја 1942. За ту сврху је из Немачке допремљена мобилна гасна комора, душегупка, у коју су заточеници логора улазили не слутећи шта их чека. Лешеви су  „истоваривани” у масовне гробнице у Јајинцима. Већ средином 1942. Немачка команда известила је Берлин да је „јеврејско питање” у Србији решено.

Зато је Старо сајмиште, укључујући Топовске шупе, иконичко место комеморације страдања око 15.000 српских Јевреја (83 одсто од њиховог укупног броја у Србији), епицентар Холокауста на територији окупиране Србије. И више од тога, јер Јеврејски логор Земун означава најранију фазу остварења „Коначног решења” у Европи.

После ликвидације Јевреја, логор на Сајмишту наставио је да ради, али као прихватни или проходни логор сходно потребама немачке нацистичке окупационе управе и власти Независне државе Хрватске која је од почетка свог установљења окупирала Срем као део територије Србије. По др Милану Кољанину, историчару који је објавио фундаменталну студију о овом логору, кроз њега је између маја 1941. и јула 1944. прошло барем 32.000 заточеника, од којих су велика већина били Срби и то из НДХ. Трећина је убијена премлаћивањем, стрељањем, вешањем или су умрли од глади и болести. Многи су спровођени даље у друге логоре смрти и радне логоре где су усмрћени касније.

Током 1942. депортовано је у логор на Старом сајмишту више од 16.500 заточеника, од којих око 10.000 Срба с Козаре и 2.800 „непријатеља”, углавном партизана, из окупиране Србије. Међу првима били су махом цивили са Козаре који су преживели покољ извршен у заједничкој немачкој и усташкој офанзиви против партизанских јединица на Козари. Житељи српских села убијани су на лицу места, у својим кућама и на њивама, а велики број је спроведен у логоре смрти Јасеновац и Стара Градишка. Но, ту није било места за њих те су их усташке власти пребациле у Старо сајмиште. Током 1943. па до јула 1944. депортовано је у Старо Сајмиште још 15.300 заточеника, од тога 8.400 из НДХ и 1.400 из окупиране Србије. Међу овим првима били су и многи српски младићи које су усташе хапсиле у НДХ и прослеђивали их Немцима, јер је Немачка имала мањак радне снаге. Већина ових  заточеника завршила је животе у радним логорима у Норвешкој или на територији Рајха.

Последња два и по месеца постојања овог логора, њиме је управљала полиција НДХ. Међу заточеницима је било и Јевреја, као и мањи број страних држављана. Међу овим првима били су Јевреји са Косова и Метохије, који су опстали у италијанској окупационој зони. После капитулације Италије у септембру 1943, контролу над КиМ преузима немачка нацистичка окупациона власт. Тако је 1944. успостављена СС дивизија „Скендербег”. Њу су чинили Албанци с КиМ који су ревносно обавили своју прву дужност – да ухапсе све Јевреје на КиМ и да их депортују на Сајмиште. Заточеници су одатле пребачени  у логор Берген Белзен, одакле се мало ко вратио.

Логор на Старом сајмишту и у Топовским шупама последњи су нацистички логори који се, метафорички речено, тек сада „ослобађају”. А то је маратонски процес који мора да деконструише наслаге заборава, бахатости, пропадања којима су ово место и његов смисао урушавани деценијама, а да се реконструише место логора, а још важније – истина о логору и његовим жртвама. Први корак овог великог пројекта је реконструкција Централне куле, симбола Старог сајмишта, у којој ће бити трајно седиште Меморијалног центра, место за изложбе и простор за едукацију. То је почетак маратона, али да бисмо стигли до његовог краја ваља нам да се наоружамо, не олаким нестрпљењем него упорношћу, мукотрпним радом и дубоком вером у оно што радимо – заједно.

В. д. директора Меморијалног центра „Старо сајмиште” и бивши амбасадор у Израелу

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa