Буквар династије Карађорђевића

Виртуелни свет, виртуелна династија, виртуелне дворске сплетке. У земљи која није краљевина дошло је до потреса на двору. Или је можда реч о пучу у династији Карађорђевића, пошто се Петар Трећи Карађорђевић, најстарији син принца Александра Другог и унук краља Петра Другог, изненада одрекао круне у корист свог млађег брата Филипа.

Међутим, како нема ни круне ни трона у републици у којој су Карађорђевићи помпезни подстанари на Дедињу – Бели двор и околина – медији су се узбуркали, па чак и странци анализирају српску игру престола. Да ли је реч о комедији забуне или новој сапуници међу посвађаним племством? „Династија”, а српска!

Абдикација четрдесетдвогодишњег Петра Трећег обављена је у Севиљи, у палати његове мајке, бразилске принцезе Марије да Глорије од Орлеана и Брагансе, прве супруге Александра Другог. Петар је уметничка душа, школован у Краљевској школи у Кентерберију у Енглеској и дипломац Камбервел колеџа уметности у Лондону. Провео је годину дана и на Роуд Ајленду, у школи за дизајн, врхунском колеџу на Источној обали Америке, а потом је углавном боравио у Барселони и Севиљи.

Нема шта, кул тип. Воли да сурфује, црта и слика, уме да се опусти на журкама, а Београд му је био углавном ретка, успутна станица, те ће бити да је одлучио да се мане залудног посла и титуле принца наследника непостојеће Југославије и још увек постојеће Србије. Тако се наставља зла коб породице Карађорђевић, некадашње моћне династије на клупи за резерве.

Они који се још куну у краља и отаџбину и узвикују „без краља не ваља” тек сада су збуњени. Александар Други се жестоко наљутио због потеза свог наследника и новог наследника магичног престола који лебди у успоменама архаичних поданика. У игри је сада четрдесетогодишњи Филип, срећно ожењен Даницом, ћерком чувеног сликара Цилета Маринковића, који пикира на трон. Момак је прилично амбициозан, активирао се на друштвеним мрежама, подржавао је еколошке протесте, противи се ископавању литијума, био је за литије у Црној Гори. Све је чешћи гост на телевизијама, заједно са супругом, како због одавања утиска о младом и срећном пару тако и због потребе да Даница преводи свом супругу на српски.

Како је и Филип позавршавао престижне школе у Енглеској и Америци, а потом скитао по свету заједно са својим братом близанцем Александром, монархисти у Срба који су основали и странку Покрет краљевине Србије, која се по обичајном праву поделила, те је једна фракција отишла код Милоша Јовановића у коалицију НАДА, а друга код Бошка Обрадовића у Двери, сада имају додатни проблем. А можда и нову наду.

Ако се чинило да Александар Други, распадом комунизма и доласком Слободана Милошевића на власт, има озбиљне шансе да стави круну на главу, а да му и глава и круна остану читаве, његов сусрет са одушевљеним Србима био је крајње неуспешан. Наиме, већ легендарни ЊКВ није знао да говори српски, па су Србенде краљевског реда, маса окупљених која га је чекала деценијама, били поприлично разочарани. Увек сам се питао шта су радиле његове дадиље и мала свита дворјана у егзилу са сином последњег југословенског краља Петра Другог.

Не само да га нису научили да проговори на матерњем језику док је још био у дечјим колицима у Лондону, нити су имали ту амбицију када је проходао, па ми делује да су то чинили с намером да Александар никада не проговори језиком својих предака.

(Драган Стојановић)

Да је којим случајем било другачије, да је одмалена проговорио српски – шумадијски стил – имао би много више шанси да се уклопи у политичке игре на почетку деведесетих година. И сам сноси велику кривицу за то јер с толиком количином краљевске крви у себи и генима Црног Ђорђа могао је да ангажује доброг учитеља и почне да србује већ као питомац Војне академије Калвер у Индијани, Гордонстоуну у Шкотској и Милфилду у Енглеској и, коначно, на Краљевској војној академији Уједињеног Краљевства.

Како је догурао од чина капетана, служећи у армији Велике Британије и учествујући у мисијама на Блиском истоку, Италији и Западној Немачкој, а 1972. године постао је и шампион британске војске у скијању, то доказује да је једна страна његове личности исијавала способност, вештину и харизму. Ипак, када би покушао да проговори на српском, то би га претварало у гротескни лик потенцијалног краља изгубљеног у времену и простору.

Ако се послужимо логиком, не искључујем могућност да га је британска обавештајна служба, тада веома блиска с Титовом екипом, вешто одвраћала од приближавања буквару. Склон сам и другој теорији – свестан да је прогнан од својих, млади Александар Други имао је подсвесни отпор да научи да смислено комбинује 30 слова у реченице, па макар биле и просте, као нежељено дете и нежељени престолонаследник своје земље.

Стигавши у Београд после 5. октобра са својом другом супругом, Гркињом Катарином, и тројицом синова из првог брака са бразилском принцезом Маријом да Глоријом од Орлеана и Брагансе, уселио се у комплекс Белог двора. Била је то контроверзна одлука Владе Србије.

Правио сам неколико интервјуа с њим. Док је говорио на енглеском, пред собом сам видео шармантног и духовитог човека, у ком се препознавала краљевска крв. Али Србија није желела краља који користи „гугл транслејт”. Када би покушао да проговори на српском, постајао је оно што су сви желели, осим чланова Крунског савета и понешто преосталих монархиста – човек који се бори против онога што се подразумева, боксујући против матерњег језика. Да је имао боље саветнике, од њих би чуо да је његова шанса у томе да се што више шали на свој рачун због своје муке с Вуком Караџићем и много раније ангажује Мићка Љубичића, који би га дублирао у реторичким сеансама. А тек му је 77 година. Штета, симпатичан човек који је са супругом Катарином учествовао у многим хуманитарним акцијама.

Ни Филип се не сналази много боље са букваром и већ га видим као марионету, попут оца, убаченог у велику игру како би се идеја о Србији као монархији наставила и евентуално активирала, ако затреба да се додатно помути српска мочвара. Али та идеја ће бити ограничена азбуком, падежима и граматиком, а не геополитиком. Проклетство модерних Карађорђевића је у томе што су погрешно превели стару изреку. Проговорили су енглески, да их цео свет разуме, не схватајући да их тако неће разумети само Срби! Требало је да учине обрнуто – можда не би ставили круне на главу, али би Срби имали много више разумевања за њих.